BEZ ETIKETE MOLIM!

Jurim kući sa posla, gazim u kaldrmaste pločnike, verovatno iz doba Turaka. Zastajem i čitam poruku na mobilnom. Naravno deca spisak šta im treba, što za školu i što meni kao podsetnik za poluprazan frižider. Ispod jedne zgrade inače javnog preduzeća stoji plavušica sa cigaretom u ruci, napirlitana i merka li me merka. Krajičkom oka je pogledam i nastavim da kucam poruku decu. Žena uporno merka moj polovni kaputić, prošlogodišnje čizme koje odaju moje kilometre i osećam kako me ,,etiketira”. Odlazim dalje i baš me briga šta napirlitana misli o meni. Prvo je ubila damu u sebi držeći cigaretu u ruci na sred ulice. No, ostavljam je tako lepu i skockanu. Naravno ne dozvoljavam da me kontrolišu stvari kojih nisam svesna,bacam njenu etiketu na pod (u svojoj glavi) i dalje gulim pločnicima dok mi se u glavi motaju poslići koji me kući čekaju. Odavno me tuđa mišljenja, a pogotovo prostrelni pogledi uglađenih nazovi gospođa ili gospođica ne dotiču. Ako si lepo obučena pa za sebe si obučena i baš me briga. Svako ima dana kada ide opušteno ili onih kada ima želju ili neku situaciju gde želi da se malo bolje sredi. Ljudi idu kući u radnim odelima, žure, vuku kese i trče za autobusima. Svako ima svoj život i svoj dan kroz koji plovi. Svesnost je od skoro postala primarna u mom životu. Zato što iz te percepcije mogu da kontrolišem sebe i svoje ,,ja”. Ljudi su uvek robovi onoga čega nisu svesni. Kada ih postanemo svesni,više nemaju moć nad nama i u tome je razlika.

Svaku glupost koju procenim kao glupost odmah zaboravim. Posle par dana na kasi u jednoj veleprodaji plaćam poklon užurbano dok me ispred čeka koleginica sa lepim autom. Idemo zajedno na jedan drag nam rođendan pa smo se lepo sredile. Sudaram se na kasi sa istom onom plavušicom, od prilike mojih godina. Ovog puta je rašminkana, u istegljenoj trenerci i čupava. Gledam je ovog puta namerno i namerno odmeravam. Pozdravljam kasirku i dotičnu dronjavu plavušicu i time joj vraćam njenu ,,etiketu” nazad. Tako da mili moji sve se to nekako namesti. Nisam tip ljudi koji to radi, ali… Univerzum joj je vrlo brzo vratio bumerang. Sledeći put će se zapitati pre nego što počne da bulji, odmerava i etiketira. Opraštam joj iskreno i nije me briga, ne likujem zbog toga ali se nadam da će iz ovoga naučiti da odelo ne čini čoveka, ni haljina ženu. Svi se možemo nakititi i šepuriti kao muve bez glave po gradu, kome čemu? Moraš da voliš sebe uvek u svim situacijama i svim odelima. Ne znaš šta ko nosi u sebi. Ne robujem materijalnom odavno niti me dotiče, poznajem svoje kvalitete i volim sebe, zato se moja energija uvek oseti. Samo zato što moje ,,ja” u univerzumu odjekuje na mnogo višim nivoima svesti,i uvek će poslati ljubav. Morate ispuniti um, dušu, telo srećom, ne može to nijedna krpica nadomestiti. Lepota je u rečima, delima i osmehu. Sve ostalo je samo naša iluzija. Probudite se mili moji iz svojih iluzija i pobacajte etikete na pod. Nije zlato sve što sija i nikada biti neće.

Autor: Sanja Radojković Đurđević