BEG RUN WAY TRKA

U noći 8. na 9. jun na Aerodromu „Nikola Tesla“ održana je druga po redu BEG RUN WAY trka na 5 kilometara. 1000 trkača su se prijavila za ovaj događaj, a ja sam bila jedna od njih.  Oko deset sati uveče polako smo počeli da dolazimo do aerodroma, radi kontrole po spisku. Za ovu trku prilikom prijavljivanja, bilo potrebno je da se ostavi broj ličnog dokumenta radi provere. S obzirom da se trka održavala  u zabranjenom delu aerodroma gde pristup imaju samo zaposleni, provera naših podataka vršila se detaljno (nažalost, nekim trkačima nije bilo dopušteni do trče, zbog nekih prekršaja od ranije). Nakon provere, ušli smo u autobus koji obično razvozi putnike do aviona i taj mali autobus dovezao je nas do naše startne zone, gde je več bila postavljena bina, osveženje i naravno muzika. Pošto trka trebala je da počne u 13:30 sati, imali smo još dosta vremena, koje smo iskoristili za upoznavanje sa drugim trkačima, zagrevanje pred start, šetanje po pisti i naravno, slikanje. Uspeli smo izbliza da vidimo poletanje i sletanje aviona, pre nego što su zatvorili pistu, radi našeg trčanja. Pred sam start imali smo i profesionalno zagrevanje od strane „Nike“ ekipe, a takođe Teodora Simića i Nemanje Cerovca (koji su inače i pobednici ove trke) su nam uputili reči podrške i svoje želje. Pred sam start imali smo vatromet, a dvoje vatrogasnih kola su napravili luk iz vode. Nakon ovog iznenađenja čuo se zvuk sirene i „poleteli“ smo po pisti.

rbsh                                                                                                                           
rbsh

Naša staza bila je kružna i trčali smo tri kruga. Cela staza bila je osvetljena uz pomoč tih svetla koji pomažu avionima da sleću i poleću. Zaposleni su nam takođe „navigirali“ na skretanjima. Uz to, helikopter MUP – a svo vreme bio je iznad nas, i snimao ceo događaj iz vazduha. Pošto je ovo zabranjena zona, nismo mogli da povedemo navijače sa sobom, ali su zaposleni aerodroma, muzičari, fotografi bili naša podrška. Na cilju su nas dočekali volonteri sa medaljima. Imali smo okrepu da vratimo snagu posle trke u vidu voća, vode i sokova. Posle toga su proglasili naše pobednike, koji su dobili i pehare uz medalje. Drago mi je da sam bila deo ove ekipe što je „letela“ po pisti. Medalja sa ove trke ima neki poseban značaj baš zbog toga, što nije kao sve druge trke na kojima sam učestvovala.

nor
dav

Autor: Kristina Jovičić