Moj deda je često umeo da kaže: „ Za svađu su potrebne dve budale. Nemoj nikad da budeš druga.“ Iako mi je ta rečenica delovala zanimljivo, razmišljala sam zašto bih uopšte bila budala koja se svađa. Godinama potom sam shvatila njenu dubinu i poruku koju nosi. Ne trudi se da budeš u pravu. Pogotovu se ne trudi da uveravaš druge u svoju ispravnost. Ti nešto vidiš ispred nosa, a drugima treba dvogled. Da, toliko je različit pogled onih koji gledaju u suprotnom pravcu. Volela sam da budem u pravu, čak i kad shvatim da sam pogrešila, ponos je bio jači. Zarad želje da se opravdam, uspevala sam samo svoj mir da potkradam. A kradljivce ne volim, te tako ni sebe ne voleh.
Ko još voli ispravan nemir? Zabolelo je. Napukla je moja iluzija pravednosti, obrušavala se na mene i pravila buku u duši. Dok sve nije porušila do trulih temelja. Nisam bila iskrena, znam, mislila sam da jesam. Ajde što sam druge ponekad želela da zaštitim, ali zašto sam sebe lagala? Toliko toga sam prećutala, knedle u grlu gutala. Poznato? Ma kome nije. Samo je pitanje koliko se dobro lažemo. Ali idemo dalje, nastavljamo tok, korito nam je poplava suza prečistila. Izlila se reka emocija i izbistrila vodu, pa sad može da se pluta bez straha od tamne dubine. Ako malo zaroniš, da još po sebi istražiš, videćeš tada da si uvek bio u pravu, da su i drugi bili u pravu. Ali i da si često imao zamagljen pogled, neretko i povez, a ništa jasnije ni oni nisu videli. Sve ti je to sada nevažno, jer kada jednom progledaš i vidiš te boje, zaboraviš da si nekad video samo crnu i belu.
Autor: Ana Milovanović
