Iako svi mi često upoznajemo ljude, nekako se čini kao da se retko trudimo da ih zaista upoznamo. Razgovaramo sa njima, smejemo se njihovim šalama, saznajemo šta je to što rade, čime se bave i kakvim životima žive, ali najčešće je to samo površinski. Gotovo nikada se ne potrudimo da zagrebemo ispod površine i saznamo šta se u tom biću krije.
Svako od nas je (sasvim sigurno više od jednom) pogrešio u proceni neke ličnosti i posle se pitao kako je to moguće. Bilo da smo o nekome mislili loše, pa se ispostavilo da je dobar ili obrnuto, svakako nam se dešavalo da pogrešimo. I onda smo se, prirodno, pitali – zašto? A nije nam ni palo na pamet da odgovor, možda, leži u nama samima. Mi svoje procene donosimo na osnovu sopstvenih uverenja, opažanja, osobina… I da li je, onda, zaista neko drugi kriv kada ga loše procenimo?
Naravno da nije! Možemo sedeti i kriviti tog nekoga, višu silu ili bilo koga na svetu, ali jedini, pravi odgovor naći ćemo samo u sebi. Kada nekoga vidimo prvi put u životu i pomislimo kako je loš ili nas nervira, to nikako ne mora da znači da smo u pravu. Možda nas uznemirava nečije prisustvo, ne slažemo se sa njegovim stavovima i ne volimo iste stvari, ali to uopšte ne znači da je taj neko loša osoba. Najmanje što u toj situaciji možemo da uradimo jeste da pružimo šansu svom novom poznaniku. Da mu damo priliku da pokaže kakav je, zapravo, da li se ispod neprijatne površine, možda, krije najljubazniji čovek koga smo ikada sreli? Možda je baš ta “nedopadljiva” osoba puna dobrote, znanja i topline koje ne otkriva tako lako.
Sa druge strane, dešava se i da nam se neko odmah dopadne i počnemo da ga idealizujemo, a posle nekog vremena se razočaramo. To nas, uglavnom, dosta više pogodi i pitamo se kako je to moguće i krivimo druge da su nas razočarali. Ipak, ta razočarenja nastaju isključivo zbog naših predstava i očekivanja koja od drugih imamo. Isto kao što vidimo drugu stranu čoveka o kome smo mislili nešto loše, onda kada mu pružimo šansu da nam se pokaže u pravom svetlu, isti slučaj bi bio i sa onima o kojima smo pomislili nešto dobro.
Ljudi nam se dopadnu iz različitih razloga: fizički izgled, slični stavovi, zajednička interesovanja… I potpuno je prirodno da se osetimo bliskim sa onima sa kojima imamo dosta toga zajedničkog, ali to ne znači da su, u dubini duše, oni dobri ljudi. Da li je to partner, novi prijatelj ili kolega koji nas, nakon nekog vremena, povredi i razočara, razlog je uvek isti. Slepo smo verovali nekome, nismo se potrudili da ga dobro upoznamo i pripisali smo mu osobine koje on nema. Upravo iz tog razloga, greška je naša.
Obraćamo pažnju na spoljašnju lepotu, ne dajemo šansu drugačijima od sebe, ne slušamo one koji misle nešto drugačije od nas… Kada bismo promenili to, imali bismo manje pogrešnih izbora i manje bismo bili nepravedni prema ljudima koji to ne zaslužuju.
Nije sporno ni to da će nas često povređivati oni koje volimo, da će odlaziti od nas i da ćemo se ljutiti jedni na druge. To je, nažalost, deo života. Nekada nam se, jednostavno, raziđu životni putevi, a ponekad su te svađe privreme i imaju za cilj nešto plemenito.
Da, teško je poverovati da ono što nas čini tužnim može nositi nešto dobro u sebi, ali tako je. Ukoliko se zamislimo i razmislimo o svojim postupcima, možemo naučiti dosta. Upravo je ključna stvar to da obratimo pažnju na svoje ponašanje, na ono što mi radimo, a ne neko drugi. Jer, šta ako je ponašanje te druge osobe samo odraz našeg ponašanja? Možda grešimo u nečemu, a da toga nismo svesni?
Ponos i predrasude su najčešći uzrok svađa i loših međuljudskih odnosa. Oni nas sprečavaju da priznamo kada nismo u pravu, da kažemo da smo pogrešili, izvinimo se, promenimo mišljenje. Tvrdoglavo želimo da se dokazujemo, da nabijamo krivicu drugima, pa i po cenu toga da izgubimo drage ljude. A kada se pokajemo, obično bude kasno…
Zato, da ne bi bilo kasno, pređite preko ponosa svaki put kada vam srce govori da niste u pravu, kada želite da se javite nekome, ali iz inata nećete je smatrate da nije do vas… Prihvatite to da ste živa bića i da niste savršeni, niti je bilo ko savršen. Možda smo različitih polova, vere, nacije, boje kože, ali svi smo mi samo ljudi. Lepi ružni, mršavi, debeli, uspešni i manje uspešni, bogati i siromašni, ali samo ljudi. Tako različiti, a opet tako isti.
Nemojte suditi nekome čim pogreši, ne donosite zaključke naglo. Razmislite o onome što govorite i radite, razmislite o tome koliko to povređuje druge, dozvolite sebi da pokažete slabost, emociju, neznanje… Pokušajte, makar, da razumete šta se to odvija unutar druge osobe, da shvatite njene razloge, strahove, mane, razmišljanja… Iznenadićete se koliko puta će se desiti da iz takvih situacija naučite nešto novo o sebi. Naučićete dosta toga o životu, o ljudima, prijateljstvu, ljubavi, izdaji… Nekada će biti teško, boleće, plakaćete, ali bićete jači kada sve prođe.
Ne možemo uzdizati sebe pričajući o tome kako su drugi loši. To samo govori o nama! Kada zaista primetite da se neko ponaša loše, da radi stvari kojima povređuje druge ljude, da nanosi štetu i samom sebi svojim ponašanjem, pomozite mu! Pokušajte da mu objasnite kakve posledice sa sobom nose njegovi postupci, probajte da mu ukažete na to šta treba da menja. A, ako, i pored svih vaših napora i dobrih namera, on to ipak ne želi, pustite ga… Zadržavjate u svom životu one koji vas čine srećnim, a druge pustite da nastave negde daleko od vas.
Živite bez zla u sebi, lakše je. Lepše je oprostiti i čista srca nastaviti dalje, širiti dobrotu, nego misliti i govoriti loše o ljudima i kriviti druge za sve. Možda nas drugi jesu povredili, ali u tome ima dobar deo naše krivice i što pre to shvatimo, biće bolje i za nas i za druge.
Kada god pomislite kako vas je neko uvredio, razočarao, izneverio, setite se da ste mu, na neki način, sami to dozvolili. Dobro razmislite i o svojim i o tuđim postupcima, uvek dajte šansu ljudima da vam se dopadnu i prilazite svakome bez predrasuda. Ko treba da ostane u vašem životu, ostaće, a ko ne treba, neka ide… Nekada će se vraćati u vaš život, a nekada neće i sve je to u redu. Praštajte, ne očekujte previše od drugih i otvorenog srca prilazite svima i videćete da će sve biti u redu jer, na kraju, svi smo mi samo ljudi.
Autor: Bojana Krkeljić
