Ljudi mogu postići mnogo kada se udruže. Kada rade kao jedno i kada misle na druge, mogu sve. Ipak, češće smo svedoci toga da jedni drugima podmeću nogu, nego da pružaju ruku. I možemo se do beskonačnosti pitati zašto je to tako, neki smislem odgovor nećemo naći. Činjenica je samo jedna, a to je da smo sve manje ljudi, a sve više nešto drugo. A šta je to drugo, teško da vi se moglo reći… Naravno, postoje oni koji su LJUDINE, koji pomažu, savetuju, pružaju, vole bezuslovno i daju nesebično. I takvi se lako prepoznaju. Ipak, ovi drugi se malo teže prepoznaju… Nose hiljadu i jednu masku, premazani su najrazličitijim bojama i deluju kao najdivnije osobe na svetu. A duboko ispod površine čuči pritajeno zlo. Ispod te šarenolike površine kriju se: ljubomora, zavist, zloba, koristoljublje, nezadovoljstvo i još mnoge druge ružne osobine.
Da, svet je raznolik, nije samo crn ili beo, ljudi su razni i sve je to prirodno. A ipak, čini se kako smo davno prešli tu granicu prirodnog, kako smo postali neprirodni i izveštačeni, spremni da idemo protiv svega i protiv svih, misleći samo na sebe. Zar bi nas toliko oštetilo da malo mislimo i na druge? Zar bismo sve izgubili ako bismo malo ljudskosti i poštovanja poslali u svet, oslobodili napolje iz sebe? Baš naprotiv! Ne samo da ne bismo ništa izgubili, već bismo i dobili. Dobili bismo ljubav, slobodu, mir… Dobili bismo sve to što smo pružili, sve što smo poslali, vratilo bi nam se čak i duplo. Zar je teško pokušati? Zar je toliko teško biti fin? Zapravo, to je jedna od najlakših stvari, za koje vam ne treba mnogo truda, a nagrada je ogromna. Provajte, ne košta ništa.
Autor: Bojana Krkeljić
