Ljudi vole da drugima kažu: lako je! I evo, po ko zna koji put, ja opet slušam te reči, kako je nešto lako, kako treba da zaustavim suze, da se smejem, da je ovo samo još jedan loš dan u nizu i nije to ništa strašno… I jeste lako! Lako je reći te reči i ne osećati ono što drugi osećaju…
Da, tebi govorim! Tebi što kažeš „lako je“: otići, preboleti, zaboraviti preživeti… Tebi što me ubeđuješ da je vrlo jednostavno ostaviti sve iza sebe, razumeti, nastaviti dalje, prihvatiti…
Jeste, evo, potvrđujem ti! Izuzetno je lako kada se ne dešava tebi, kada ne boli tebe i kada tebe sećanje ne proganja. Imaš pravo, druže, ništa lakše! Samo ne misliti, ne osećati, ignorisati, potiskivati… I tako sve dok se ne potrošiš, dok se ne iskidaš na komade, dok ti glava ne pukne i srce ne prestane da ti kuca.
Jeste lako! Lako je pričati drugima, voditi tuđu brigu, najlakše je davati savete koji se ne obijaju o tvoju glavu… Zaista jeste, imaš pravo!
A sada obuj moje cipele, hodaj mojim putevima, nosi moje srce u grudima i moje misli u glavi… Bori se u mojim bitkama i onda dođi, pa mi reci da li je lako… Sve do tada mi ne pričaj, do tada mi ne sudi i nikada mi više ne reci da je lako i da će proći!
Razumem da ja najjednostavnije reći da je lako, najlakše je ne potruditi se da razumeš, ali je nekada bolje ćutati i ne reći ništa. Nekada je bolje praviti se da razumeš, reći „znam, teško je“…
Autor: Bojana Krkeljić
