Nova godina za većinu ljudi znači vreme slavlja, sreće i novih odluka. Spremaju se da je dočekaju na što lepši i veseliji način, biraju najlepše odelo i danima pre nego što to magično veče stigne, sve se sija i svi kao da poručuju da treba biti veseo jer bliži se veliki datum.
I kao da će upravo taj momenat promeniti sve na bolje i ostvariti sve želje, svi spremno čekaju da otkuca ponoć i da zamisle svoju najveću želju i pošalju svoje nade u vazduh, čvrsto verujući da će novi datum u kalendaru promeniti sve.
Ipak, pored čitavog tog sjaja kojim je Nova godina uvek posuta, postoji i njena tamna strana! A o toj tamnoj strani sve više razmišljam i ona sve više baca senku na taj glamur sa kojim redovno dočekujemo januar.
Manje lepa činjenica vezana za praznike jeste ta da ih ne čekaju svi u divnom raspoloženju, puni nade, želja i planova. Neko već godinama želi jednu istu želju i nada se da će se ostvariti gledajući kako se drugima ostvaruje sve što požele, dok njegova sitna želja nikako da dođe na red…. Neko želi samo da ozdravi, neko da ima krov nad glavom, krišku hleba svakog dana ili da samo još jednom zagrli nekoga najmilijeg.
Ne, oni neće treperiti od radosti i sreće u najčarobnijoj noći u godini, neće im srce zaigrati u ponoć kada snažno zagrle osobu koju vole. Možda će samo, sa svojom skromnom željom, pogledati u tamno nebo i negde u daljini videti prasak vatrometa kako se razliva u najlepšim bojama i čuti vrisak onih koji se raduju novom početku.
Verovatno će im osmeh zaigrati na licu, jer i njihova duša se raduje kada vidi nešto lepo i barem na trenutak će se, u isto vreme, nasmejati i onaj koji u velikoj sali luksuznog hotela drži visoko podignutu čašu šampanjca, i onaj koji sedi ispod starog mosta, pružajući ruku i moleći za milostinju. Zato je ta noć i tako čarobna, dešavaju se u njoj čuda, ali samo prividna i trenutna.
Vrlo brzo nakon tog trenutka nestaće sve erupcije emocija, vatrometa, želja i nada, jasno će se razdvojiti svetovi, sve će se vratiti u svoje pređašnje stanje i jedni će nastaviti da se smeju, dok će drugi čekati čitavu godinu kako bi opet videli svoje čudo, a do tada će ga sanjati.
Ne sme ta tamna strana praznika da prolazi tako neopaženo, da bude tako na margini i zasenjena lepotom trenutka koji tako silno iščekujemo. Ipak, on na kraju ostaje samo trenutak jer, kada časovnik otkuca ponoć, čarolija nestaje i Pepeljuga mora da napusti svoj bal, mora da se vrati u svoju realnost daleko od svega za čim joj je srce žudelo. Uz malo sreće, naići će onaj ko će je spasti, uz malo sreće naići će ono što će njenim mukama konačno doneti kraj.
Ali i naredne godine opet će biti onih koji će praznike provoditi sa suzama u očima, onih koji će želeti samo da prođu jer ih, možda, podsećaju na neka srećnija vremena, na uspomene koje bole, biće onih koji osećaju da su ovo poslednji praznici koje su doživeli i da im više nije ostalo želja.
I nije ovo narušena slika o idiličnim praznicima koji predstavljaju nešto najlepše, ovo je njihova realnost, ovo je deo njih koji uporno odbijamo da vidimo. Istina je da dok nazdravljamo u želji za boljim sutra, neko želi samo da dočeka sutra; dok želimo bolje kuće, više para i manje kilograma, neko samo želi da ima dom, hranu i ljubav.
Nova godina svakako jeste vreme odluka, praštanja, vreme kada odlučujemo da menjamo život iz korena, a možda bismo mogli da učinimo da i drugi mogu da imaju iste želje kao mi? Možda bi naša nova odluka mogla da bude to da se svi zajedno potrudimo da učinimo što više kako bi bilo manje gladnih, siromašnih i zlostavljanih? Ili, ipak, tako sebično odlučujemo da mislimo samo na sopstvene potrebe, potpuno nesvesni toga da već, verovatno, imamo sve što nam je potrebno za srećan život, za osmeh, za ljubav?
Obojmo praznike onima kojima praznici davno nemaju boju, pospimo sjajem njihove tamne noći i iscrtajmo im osmehe na licima, budimo mi ti čarobnjaci koji ostvaruju želje koje nikako da se ostvare, možda baš nas čekaju toliko dugo!
Autor: Bojana Krkeljić
