Teško je bilo tih dana. Osećala se nekakva težina u vazduhu, neko mrtvilo svuda oko nas. I niko nije znao da objasni šta je to… Danima su suze same tekle, tek tako, bez razloga, danima smo se budili sa nekom neobjašnjivom tugom na grudima, sa nekim pritiskom koji je udarao iz sve snage. Kao da je neka moćna sila živela duboko u nama, neka zla sila, koja je htela da izbije na površinu i uništi svaki komadić sreće dugo brižljivo građen. Nismo znali kakva je to sila! Nismo umeli da je objasnimo, samo smo znali da je tu, da postoji i da lagano postaje jača od nas. Lagano nas je savladavala, a da to nismo ni primetili. Tek je jedne večeri prasnula poput vulkana, prolomila se snažno i bacila nas na dva različita kraja sveta. Raskomadala nas je, polomila, uništila zauvek…
Ni sada ne znam ime te sile, a ni kad je nastala, niti to koliko je dugo živela u nama. Samo znam to da je bila tu dovoljno dugo kako bi nas proučila, pronašla nam slabe tačke i potpuno nas porazila na našem terenu. Primećujem, lakše se diše bez nje, lakše se korača kroz život… Ali nije isto kao ono vreme pre nje, kada smo se smejali bezbrižno i sve je bilo tako jednostavno i lako. Nisu više isti ni osmesi, ni dan, ni noć. Razorila je sila sve lepo što je bilo u nama, ostavila tek komade sećanja da povremeno za bole. Baš tog dana kada je izletela snagom đavola iz nas, baš tad je nestalo sve, u sekundi se okrenulo naglavačke ono što nam je nekada davalo snagu. Osećala se tuga u vazduhu, osećala se u nama, samo niko nije umeo, ili nije hteo, da odgonetne to šta je ona slutila i šta je sa sobom nosila.
Autor: Bojana Krkeljić
