Ove noći, najčarobnije od svih, čekala sam te dugo. Najpre sam jedva čekala ponoć da te zamislim kao prvu želju, a onda sam čekala da mi se ostvariš. Ne znam ni sama koliko sam dugo stajala na prozoru i gledala u pravcu tvoje kuće iščekujući trenutak kada ću te konačno ugledati.
Poneka silueta bi se ukazala i srce bi zatreperilo snažno, ispunjeno nadom da to ti koračaš ka meni. I već bih se spremila da ti potrčim u zagrljaj, videla bih nas kako se, na ulici prekrivenoj maglom, grlimo snažno ne puštajući jedno drugo. Osećala bih kako razmenjujemo poljupce kao svi oni parovi koji se dugo nisu videli i koji su jedva čekali da se sretnu.
Ipak, osmeh bi ubrzo nestao sa lica, nakon što shvatim da je to bilo samo priviđenje, ili senka nekog drugog muškarca koji ide u zagrljaj svoje drage koja ga možda baš sad ovako na prozoru čeka. Možda baš ide da ostvari prvu želju neke žene u ovoj čarobnoj noći.
Prestala sam i da brojim koliko se puta srce ponadalo, a potom klonulo. Svakog puta bi se utešilo time da se ne ostvare sve želje baš odmah, na ostvarenje onih najlepših obično se dugo čeka.
Znam, ko zna koja je ovo najčarobnija noć u kojoj si mi prva želja i poslednja misao, u kojoj si mi nada i razočarenje, nagrada i kazna. I evo, opet se nadam da će ovo biti poslednja takva noć, da ću u sledećoj već biti pored tebe i da ćemo želeti zajedničke želje, onako zagrljeni kako nas srce već dugo vidi.
Autor: Bojana Krkeljić
