Te noći nebo je plakalo sa mnom. Suze su nam se stapale i zajedno padale na zemlju, natapale je bolom i jecajima koji su tekli u potocima. Odlazile su te naše suze ulicama ovog tamnog grada, slivale se u reke koje su bujale, baš poput osećanja koja su navirala u meni.
Bili smo te noći jedno – nebo i ja. Potpuno mokra i nemoćna da se pomerim stajala sam na ulici sama i čekala da se desi bilo šta. Nestalo je u meni i želja i snova, nestale su nade, samo je bolelo do iznemoglosti… Bolelo je poput života koji se gasi, poput neke nevidljive oštrice mača koja para čitavo telo iznutra, ne ostavljajući vidljive tragove spolja.
Ne ispuštajući nikakav zvuk, puštala sam bol da se sliva niz lice, da odlazi dalje, u nepovrat. Mislila sam, otići će, proći će, odneće je reke negde daleko odakle se nikad više neće vratiti, mislila sam – zaspaću i sutra ću se probuditi srećna.
A opet i sada, nakon mnogo vremena, suza i reka bol se ponovo javlja. Jednako jaka i živa kao da nikada nije ni odlazila, kao da sam je držala u sebi ne dozvoljavajući joj da ode. Kao da neprestano odlazi i vraća se, poput morskih talasa – na trenutak me napusti i vrati se svom svojom snagom, obori me i onda se valjam u njoj, pokušavajući da isplivam na površinu.
Borim se tada za vazduh svim silama, plivam do iznemoglosti i usmeravam sebe ka obali, ka onom delu života u kom sija sunce, gde bol prestaje i gde je nebo vedro, tamo gde ne plače…
Međutim, mnogo je duži put do tamo, nego nazad i mnogo je kraći boravak na tom mestu na koje bol ne zalazi. Baš kad je najlepše, uzme me nazad i baca u svojim talasima i vrtlozima, ubada sa svih strana i svakog puta je sve teže održati se na površini, ne potponuti u toj slanoj vodi satkanoj od suza…
Autor: Bojana Krkeljić
