Hladna noć… Tama je svuda oko nas. Grliš me nežno, govoriš mi da me voliš, tvoja ruka lagano klizi niz moju nogu, dok moja nežno miluje tvoj obraz.
Osmehujemo se kao dva deteta usred razdraganosti i igre, i u tom trenutku pomišljam kako smo, zaista, najsrećniji na svetu. Pitaš me šta očekujem od nas?!
Kažem ti da želim da se nikada ne razdvojimo, da zauvek budemo dva tela, a jedna duša, da nam srca istim intenzitetom lupaju od radosti kad god se vidimo, da nas ista sreća obuzima samo od pogleda koje ćemo razmenjivati čak i kada prođe mnogo godina.
Kažem ti još i da ne bih želela da ovaj tren ikada prođe, da me nikad ništa ne otrgne iz tvog zagrljaja, da večno ostaneš razlog mog osmeha…
Spuštaš pogled i okrećeš glavu na drugu stranu… Oči ti ne sijaju, usta se ne osmehuju, disanje ti je usporeno. Ne želiš ni da me pogledaš dok izgovaraš „Ja tebe ne volim više!“.
I onda ćutiš! Ćutiš dok te ja tupo gledam, dok ubeđujem sebe da sam pogrešno čula, dok skupljam snagu da te pitam da ponoviš, istovremeno se bojeći da postavim to pitanje.
Za samo jedan tren moj osmeh se pretvorio u jecaj, tvoja ruka se otrgla od mene, noć je postala sablasna…
Ne, ne izgovaraš to da me ostavljaš – dozvoljavaš da sve shvatim sama i samo čekaš da odem, da nestanem kako bi ti bilo lakše. Moliš se u sebi da ne postavim nijedno pitanje, da samo prihvatim činjenicu poput nekog kamena bez osećanja koji samo postoji tamo gde ga bace i ne treba mu ni razlog, ni objašnjenje.
Ipak, u meni je, uprkos tvojim grubim rečima, postojala nada. Postojala je tada, a postojala je i danima kasnije, dok se duša raspadala.
A kada se, konačno, duša potpuno raspala, nada je otišla sa njom – zauvek!
Autor: Bojana Krkeljić
