Kažu da vreme ne postoji, da smo samo mi ljudi tako nekako označili naše životne periode. Sada znam zašto sam to usvojila, zaista jeste tako. Čekam jednu presudu sa neba, znam čekaju je verovatno i drugi ljudi, sada ih savršeno razumem. Znam čemu me učiš ovaj put, učiš me strpljenju i dobro učim, evo vežbam i da znaš izlazim i na taj test, spremna sam uskoro. Ćutis sada kao i svi učitelji, čekaš da se čas završi, znam te… puštaš me da se mučim, da bih shvatila ovaj put… Samo da znaš ,položiću ovaj put, sigurno hoću. Dojadilo ti je jel to što kukam za roditeljima, oplakujem trenutke gde mi fale ti zagrljaji i osmesi? Zato mi šalješ ko psu kosku, da ih noću sanjam i pričam sa njima. Opet hvala ti, a šta bih da mi nije toga. Olakšavaš mi test, daješ mi smernice. Postajem obazrivija na tvoje poruke, imena, brojeve koje mi daješ u domaćoj svesci.
Rekla je:,,Sedite Sanja“. Skinula sam kaput nasumično obučen, čudno je vreme bilo toga dana. Dugo je gledala papir koji se nalazio ispred nje, zatim se oglasila ,,ovo ništa ne valja,… a opet je dobro”! Skamenila sam se, duboko u sebi sam osećala nemir i patnju, ali sam te simptome ignorisala. Pomešala sam ego i intuiciju, valjda sam želela da sam dobro, da budem pozitivna. Pitala sam je, šta mi je? Opet je ćutala a zatim rekla: ,,Ne valja ovo ništa, operacija hitnooo”! Grlo mi se osušilo, izgubila sam dah, očekivala sam tahikardiju koja me danima slama, kao da je sve tog momenta stalo. Gledala me je prostrelnim pogledom , očekujući neku moju reakciju. Sestra je ušla i tresnula ormarić u žurbi da nešto uzme, to me je trglo. Pitala sam je ,,Koliko imam vremena”? Dugo je ćutala kao da računa najteži algoritam ili one nebitne sinuse i kosinuse. ,,Imate samo dva milimetara”! To je bio njen odgovor.Nastavila je da priča dalje, objašnjavala mi nešto… Ja sam tada umrla u sekundi, pa sam u sledećoj vaskrsla. Briznula sam u plač, pa stala. Pitala me je zašto plačem i ja bih nju pitala da smo sedele na suprotnim stolicama. Rekla sam od tuge i sreće. Nije mi dala savet, samo je rekla: ,,Spašavaj glavu i bićeš srećna žena“. Znam da sam preskočila stepenik i znam da je suprug zvao, to je sve čega se sećam. Bila sam odjednom u stanu i plakala sam, sin me je zagrlio i tada sam došla sebi. Rekli su telo trpi sve što duša potisne. Posle par godina jaki stresovi dođu na naplatu. Sve moje tuge, brige i problemi zadnjih godina sada su mi se obili o glavu. Za mene više nije bitno ko je tu kriv, svako će svoje platiti. Čekam belog anđela da rešimo nekako ovu pismenu opomenu. Samo ovi sada dani dugi dva milimetra su nekako čudni. Jače i lepše osećam vetar, kišu, osećam spokoj i ako čekam, to si me valjda učio. Imam sada svoj mali svet i tu sam, ali nisam. Svane, ustanem ,jedem, buljim u tv, vegetiram, zaspim. Tako kažem vam, vreme ništa ne leči, bitno je da se sačuvam još koji dan, ćutim, ne molim se, ne zahvaljujem, stop za sve. Kao da nisam ovo ja, ovo neko čeka da se brojevi ne smanje, neka bude kako treba. Samo kad mi već nije dao duže noge i da sam višlja, nek mi ne dira moja dva milimetra. Za toliko se brzo kreću misli u univerzumu, toliko je jedan udah i izdah, za toliko se speči loš porođaj, automobilska nesreća. Moj život sada vredi dragoceno, pišljiva dva milimetra.!!!
Autor: Sanja Radojković Đurđević
