Baš jednog ovakvog dana sam rođena. Iako je dan uveliko trajao, mračni oblaci nadvili su se nad gradom… Sneg je vejao onako kako već decenijama nije… Kažu, bilo je kao u filmovima kada snežne oluje zahvate gradove i silni smetovi onemoguće kretanje i vozilima i pešacima, kada se samo onaj ko mora teško probija putevima, stežući kaput uz sebe i držeći kapu da ne odleti.
Bilo je nekolicina takvih prolaznika i tog dana, hodali su po sećanju, uzdajući se u svoju dobru orijentaciju, jer nisu mogli videti kuda idu. Tako su mi čitavog života pričali stariji, oni koji dobro pamte taj dan. A meni se nekada čini kao da ga i ja pamtim ili ga makar tako lepo zamišljam, da želim da verujem da je bio takav.
Sunce se, kažu, pojavilo tek kada sam, konačno, stigla na ovaj svet. I da li, zapravo, išta od ovoga zaista ima veze sa mnom? Da li toliko volim zimu i sneg samo zato što je nezapamćena zima prethodila mom rođenju? Da li mi preterano izlaganje suncu smeta samo zato što smo u jednom trenutku zajedno ugledali zemlju, on – promolivši se iza tamnih oblaka i ja – po prvi put udišući ovozemaljski vazduh?!
Možda smo tada jedno drugom oteli malo sjaja, osetili rivalitet i ljubomoru, pitajući se čiji li je dolazak tog dana bio važniji? Kome li se svet višeo bradovao?
A, možda je, ipak svako od nas na svoj način doprineo ovoj planeti… Svako svojom posebnošću, onim što je imao i mogao da pruži… Možda smo i jedno i drugo imali svoj značaj sakriven iza silne tame i jake hladnoće, značaj koji nas veže od davnina i koji tek treba da otkrijemo…
Sunce i ja rodili smo se, tada, u istom trenu, započinjući svako svoju borbu protiv leda i oluje…
Autor: Bojana Krkeljić
