Danas sam duuugo vodila borbu sa svojim mislima. Uporno su želele da me oneraspolože, uporno mi slale neke loše signale, a ja sam ih terala da se okrenu na vedriju stranu. Vodio se taj rat satima, bilo je i suza, i teških reči i baš je sve izgledalo kao u nekom vrtlogu.
U jednom trenutku te zle misli bi preuzele kontrolu nada mnom i bacale bi me u očaj, u osećanje potpune bespomoćnosti i tuge… Već u sledećem trenutku uspevala bih da ih savladam i potisnem i sve bi postalo nekako vedrije.
U mojoj glavi vladao je pravi haos, toliki haos da nisam ni primetila kada je tačno sve prestalo. Da li sam uspela da nabavim dovoljno dobar argument kojim sam oterala male zloće iz svoje glave ili su jednostavno odlučile da odu… Uopšte ne znam.
Znam samo da sam osetila ogromno olakšanje kada sam ih se, napokon, otarasila. Zujale su mojom glavom satima, uveličavajući postojeće loše situacije i dodavajući u nju i one nepostojeće. Svim silama su želele da me zbune, pritisnu i savladaju, da su čak potpuno realno predstavljale neke nemoguće situacije.
Odjednom kao da sam bila u nekom filmu strave i užasa, a taj film je bio moj stvarni život. I tada je počelo da guši, davi, pritiska, da boli… Osetila sam da tonem, da mi ponestaje vazduha i da moram da se borim i rukama i nogama kako bih preživela. I to sam i uradila!
Najbolje oružje protiv misli jesu druge misli, ali potpuno suprotne. Iz petnih žila sam se trudila da unesem boje u taj crno – beli film koji sam imala u glavi, trudila se da ubacim što više radosti u ovu svoju ludu glavu… Malo sam uspevala, malo odustajala, ali na kraju je prošlo.
I drago mi je da jeste! Da li će crne misli opet doći? Sasvim sigurno hoće! Ali, ja ih ovog puta čekam spremna. Pojave li se opet, neću im dozvoliti čak ni da se ponadaju da će uspeti da me razoružaju, biće to moj film, film za koji scenario pišem ja.
Autor: Bojana Krkeljić
