Vratili smo se kući u ranim jutarnjim satima. Trebalo je prilično vremena da se spustimo sa planine, uglavnom jer smo se plašili da u mraku ne skliznemo sa neke litice.
San nije hteo na oči i pored silnog umora. Prepodne je počela i kiša da pada. Zvuk žestokog pljuska po crepovima umesto da uspava, uklanjao je svaki trag sanjivosti. Setih se jedne mudre misli: Kad si uplašen ili uzbuđen, ne treba da ležeš da spavaš.
Iako se čini da je priča o ljudima, zapravo je priča o nameri. Namera stvara građevine pred nama i poziva nas da uđemo u njih. Tako veliki razumeju šta se dešava oko njih. To me je podsetilo da uvek nastojim da istrajem u pokušajima da otkrijem skriveni poredak u svemu. Možda je to pogrešno…
Priča je zamišljena da pruži sliku o tome kako se nekada razumevala misterija postojanja u vremenu, da bi se mogao uvideti mehanizam delovanja i da bi uskladili te misli i dela sa građevinom namere.
Kao i u svemu drugom, mi komplikujemo stvari na taj način što ogromnost koja nas okružuje pokušavamo da učinimo razumljivom. Mi kao obični ljudi ne znamo niti ćemo ikada znati da je nešto potpuno stvarno i delotvorno jer nemamo neposredno znanje Duha.
Svest je uvek oštro podešena na sve događaje u okolini. Tada može da se oseti iznenadno povlačenje, koje nije ni spoljašnje ni unutrašnje. To je više osećaj stalnog povlačenja za neki neodređeni deo nas samih.
Javlja se osećaj da se klizi kroz tunel, a onda sve postane jasno. Čudni uvidi koji su duboko zatočeni počinju da izbijaju na površinu. Oni nas zarobljavaju, ali držeći nas prikovane za lagodno mesto samorefleksije, oni nas štite od juriša nepoznatog.
Kada misli preplave, ideje brzo prolaze kroz Um, ne dajući vremena ni da se malo razmisli o njima.
Ne mogu da ih usporim pa čak ni da ih raspoznam. Tako valjda izgleda neprestana potraga za samim sobom.
Traganje je veoma jednostavno. To je naročito ponašanje koje se odvija po određenim principima. Ono je tajanstveno, skriveno i obmanjujuće i takvo je kreirano da bi zadalo udarac.
Kada tragaš po sebi, ti ustvari prodrmavaš sebe koristeći sopstveno ponašanje na nemilosrdan i prepreden način. Viši umovi uvek tragaju po sebi da bi razbili moć svojih opsednutosti. Uvek postoji bezbroj načina da čovek traga po sebi.
I na kraju uvek se javi spasonosna misao: Da bi dozvolili da nas magija obuzme, dovoljno je samo da prognamo sumnju. Kada se to učini sve je onda moguće…
Autor: Ivana Živanić
