Danas se, iz nekog nepoznatog razloga, prisećam jednog davnog jutra… Bilo je hladno. Drveće je, svojim golim granama, dan činilo samo još depresivnijim i tmurnijim, a reka koja je prolazila pored parka hučala je jezivo, nabujala od snegova koji su se istopili i slili u nju.
U sred ovog mračnog prizora stajala je ona, okružena drvećem koje kao da se spremalo da je proguta, držala se čvrsto za ogradu i gledala u vodu koja protiče. Gušila se… Osećala je da drhti, da je zima trese, vazduh ponestaje i kao da se nebo ruši nad njom…
Nekoga je čekala! Posmatrajući je, videla sam samo ogromnu bol u očima nateklim od plakanja, povremene uzdisaje i tup pogled uperen negde u daljinu. Bila je poput ovog parka koji je okruživao, sablasna i beživotna, kao ogolela grana koja je izgubila sve ono što je činilo njenu suštinu i davalo joj sjaj i lepotu.
Izgledalo je kao da je sve stalo u trenutku, samo je reka besno proticala, želeći što pre da odnese i prošlost, i uspomene i život koji se do juče činio čarobnim. Devojka je i dalje nemo zurila u nju moleći se da što pre sve odnese u nepovrat i, u isto vreme, želeći da sve zauvek ostane tu, da se ne izbriše nijedan trag divne prošlosti koja se pretvorila u surovu stvarnost.
Nije ni primetila kada je došao on… Verovatno je njega i čekala i bojala se trenutka kada će ga ugledati, istovremeno. A on… on je bio hladniji od same zime, mračniji od ovog tmurnog dana i imao je pogled ubice. Gledala ga je dugo, bez reči, dok je on svoj pogled uporno sklanjao u stranu izbegavajući da mu se oči sretnu sa njenim.
Njega nije mučila zima – bilo mu je toplo… Nisu ga plašile ogolele grane, tmuran dan, niti zvuci reke koja odnosi sve sa sobom. Nije ga bolela prošlost, mučila sadašnjost i brinula budućnost… Nije video, nije osećao, nije mislio.
Poput pravog ubice, u svoju žrtvu nije gledao, znao je da će ga savest mučiti, da će ga progoniti njen duh i da će morati i sebi i drugima da prizna ono što nikako nije hteo… A nije hteo da svet zna to da je ubica hladnog srca, da je počinio stravičan zločin u dubokoj noći i da je uništeno telo bacio, ne okrenuvši se za njim.
Sada tog duha nije želeo da vidi! Poput deteta je sebe ubeđivao da mu se samo čini, okretao pogled u drugu stranu, stavljao osmeh na lice ubeđujući sebe da je sve u redu… A ništa nije bilo u redu!
Ona se trudila da mu se prikaže, da ga natera da joj kaže šta mu je to skrivila da je ubije ovako surovo, bez metka i bez vidljivih tragova na telu, da počini savršeni zločin iz kog će se izvući nekažnjeno i nastaviti svoj život onako kako je hteo… Trudila se da pronađe odgovor na to zašto je njen život morao da se završi i zbog čega to nekoga čini srećnim?!
Ubica je i dalje nemo gledao u daljinu, u istu onu reku koja je odnosila prošlost, njegov zločin, žrtvu i sve što je hteo da sakrije. Molio se jedino da oteče što brže, da slučajno negde ne ostane nekakav trag koji bi ga odao, da što pre nestane i ovaj duh koji sedi pored njega i čeka da ga primeti, da progovori, da pokaže to da u njemu ima još nečega ljudskog…
Nije ni primetio kada je devojka nestala… Počela je da pada jaka kiša, kao da su se s neba slivale ogromne, neisplakane suze… On je sedeo na istom mestu i punim plućima udisao vazduh sačinjen od bola, uživao u jaucima koje je odnosila reka i kupao se u suzama koje je nebo bacalo na njega…
Tako su se rastali zločinac i njegov zločin, u toku najmračnijeg dana ikada, uz njene suze i njegov smeh.
Autor: Bojana Krkeljić
