Reči iz ovog teksta su danima čekale da vide svetlost dana. Znam da to zvuči kao jedna od onih hiljadu fraza koje se vrte u filmovima i knigama. Doduše, to me trenutno uopšte ne zanima. Ja imam nešto drugo o čemu bih da pišem. Znate, ja sam jedna od onih koji znaju da se prave stvari dešavaju u pravom trenutku samo nemaju potrebu to drugima da dokazuju. Nekada sam imala svoj blog. I na njemu više od tri stotine tekstova. A onda sam odlučila da ga obrišem. Zapravo, obrisala sam tu tadašnju sebe. I nisam slutila, da ću sve te tekstove doživeti za samo jednu, noć, za par sati…
Htela sam početi sa rečenicom… Ja uopšte nisam trebala da budem tu gde sam bila kada se sve dogodilo. A onda sam se setila da se sve dešava sa razlogom. O da, baš sam tu trebala da se nađem, sva nekako nesnađena sa željom da počnem ispočetka, ali bez ideje… nekako prazna, nekako nema, nekako sama. Počelo je tako što nikakvih naznaka nije bilo. Ja sam samo pratila svoj osećaj koji mi je govorio, sad se nasmej ovako, sad pomeri kosu ovako, sad ustani i uzmi čašu, sad neka ti bude toplo… Ne znam. Bojim se da nisam bila ni svesna da se dešava nešto sve dok se u jednom trenutku nisam našla u potpunom mraku sa onim što me je privuklo.
Čitala sam negde da se u tami ponekad bolje vidi. Doživela sam i to, jer sam videla, osetila i čula sopstveno srce u nekoj drugoj ulozi. Bila sam posmatrač nemo i gluvo sedeći tu, pored, kao da sedim pored stranca, a opet kao da sam u tom trenutku najsigurnija na svetu. Nisam osećala strah. Nisam osećala stid. Ono što želim delovalo je van moje kontrole. A u vazduhu oko mene i moje želje, u tom potpunom mraku, bile su iskrice vidljive samo našim očima. Magija.
Autor: Nevena Milošević
