Iz nekog, sasvim nepoznatog razloga, postalo je problem prihvatiti to da su ljudi različiti. Kao da svako za sebe misli da je popio svu pamet sveta i da su svi ostali skrenuli s uma. A zašto, samo malo, ne zastanemo, dobro razmislimo o svemu i zapitamo se da nismo možda mi ti koji greše?
Nije bilo malo situacija u kojima sam i sama bila ubeđena u ispravnost svog postupka, verovala u to da je baš moj stav o nečemu – onaj pravi i bila sigurna u to šta je ono što volim, a šta, uslovno rečeno, prezirem. Kao pubertetliji koji nije spreman na kompromise i prihvatanje tuđeg mišljenja, bilo mi je nezamislivo i da pokušam da razmislim o drugoj opciji osim o toj da sam u pravu.
Međutim, kako su godine prolazile, ja postajala zrelija, a život nemilosrdniji – shvatila sam da uvek (dobro, skoro uvek) postoji više mogućnosti i više tačnih odgovora. Retke su situacije u kojima je sve crno ili belo, uglavnom je šarenoliko i postoji pregršt mogućnosti, a na nama je da proberemo šta je to što nam najviše odgovara.
To je, zapravo, lepota života! Pred sobom imamo milijardu opcija i šansu da ih sve isprobamo i zadržimo onu u kojoj se najviše pronalazimo. Ipak, kako smo mi, ljudska bića, veoma komplikovani i ništa ne volimo da radimo na lakši način, mi biramo neku čudnu, samo nama znanu opciju. Ta opcija je nekako ovakva: odlučiću se za nešto što mi, iz nekog razloga, deluje najbolje, najprihvatljivije ili najlakše (eventualno mi je to preporučio neko čije mišljenje cenim i u kome vidim neku vrstu idola) i počeću tvrdoglavo da branim svoj stav, po svaku cenu.
Nakon toga, kada se u istoj prostoriji nađu politički neistomišljenici, rokeri/reperi/narodnjaci, umetnici i naučnici, vernici i ateisti itd. nastaće pravi pokolj. Uglavnom će svako od njih žučno braniti svoj stav i svoju profesiju, bez ikakve namere da makar sasluša drugu stranu. Bez obzira na to što svačiji izbor jednako vredi i što svako od njih ima svoj razlog za to što se odlučio da poštuje i voli baš tu vrstu muzike, knjiga ili filmova ili bilo čega drugog – mi za to kao da nemamo sluha.
Naravno, postoji i ona strana života koja spada u neukus, nemoral i zlobu, ali ovog puta ne govorimo o tome. Ovde je reč o situacijama kada se raspravlja o ukusu iako je nekada davno rečeno da se o istom ne vredi raspravljati. I zaista, koja je svrha rasprave u kojoj ne može biti pobednika, niti gubitnika? Različiti smo ljudi i prijaju nam različite stvari, volimo različite ljude, garderobu, automobile… šta god. Lepota je, takođe, jedna relativna stvar! Ono što je nekome lepo, drugome može biti odvratno, a isto to važi i za debljinu, mršavost, hobije itd.
Zbog čega onda određen broj ljudi misli da će zvučati pametnije i urbanije ukoliko tvrde kako ne podnose da gledaju domaće filmove i slušaju samo stranu muziku i nikako, nikada nisu čuli nijednu narodnu pesmu? To nije urbano, to je u najmanju ruku čudno i folirantski (a koliko nema mnogo logike govori i to da pesme pojedinih MTV zvezda često nemaju mnogo bolje tekstove od prosečnih pesama sa Granda). Sa druge strane se nalaze veliki rodoljubi koji ne priznaju ništa sem domaće muzike, zgražavaju se nad tvrdim zvukom gitare i seku vene na stihove o alkoholu, kafanama, menjanju partnera, skupim kolima, rodnom kraju, kućama, Četnicima i Partizanima. Sve je to ok, ali nije za ponos sve što je napisano na maternjem nam jeziku – nekada je bolje pustiti samo jedan Hendriksov solo, bez ikakvog teksta i mnogo više će emocija probuditi u nama nego potpuno jasan tekst neke novokomponovane pesme…
Zato bi trebalo uvek davati šansu nečemu novom, saslušati drugu stranu, upoznati i druge mogućnosti, pre nego što udarite pečat na svoj stav i zauvek zalupite vrata bilo čemu novom. Ne čini nas čovekom to kakve stvari volimo ili ne volimo u životu, to nas formira kao ličnosti, ali biti čovek – to je nešto sasvim drugo.
Zbog svega toga mi je danas drago da sam prošla gotovo sve faze od Silvane do Nirvane, dok nisam pronašla šta je ono što mi najviše prija. Zato danas sedim pored sestre koja rida uz ljubavne romane, dok ja bez daha čitam trilere. Zato nas dve zajedno gledamo i komedije i horore, izlazimo i u kafane i na rock svirke, ona priča o venčanici iz snova, a ja o biblioteci iz snova. I nikada nema rasprave, samo razmene mišljenja i učenja nečeg novog o stvarima koje nam, možda, nisu toliko bliske, ali svakako nisu zanemarljive.
Pružite šansu drugima, saslušajte razmišljanja koja su u potpunoj suprotnosti sa vašim… Videćete koliko će tada sve biti bolje i lepše nego u raspravi koja za cilj nema ništa sem same rasprave. Slušanjem drugih, naučićete mnogo o ljudima, ali i o sebi samima i otkriti unutar sebe osobine za koje niste ni znali da postoje.
Autor: Bojana Krkeljić
