Spakovala je pojas i kimono u torbu i krenula kući. Tara je obožavala karate. Iako umorna od napornog treninga osećala se prijatno, opušteno.
Ušla je u kuću, uzela čistu pidžamu i otišla pravo pod tuš.
Spustivši glavu na jastuk, krenula je da tone u san, kad…. ponovo… dobro poznati zvuk. Koraci.
Kad god bi svi legli i kad bi zavladala tišina, čula je korake po svojoj sobi. Kao da neko bosim stopalima hoda po tepihu.
U početku, odmah bi palila svetlo da vidi ko joj šeta po sobi. Vremenom shvatila je da nema nikoga i da niko i ne može da uđe ali zvuk koraka redovno se čuo svake noći. Trudila bi se da što pre zaspi kako ne bi čula korake. Ponekad bi i muziku programirala na sat vremena da joj svira kako ne bi zaspala u tišini.
Kada su se doselili u tu kuću, čula je razgovor između mame i žene koja im je prodala kuću.
S tom ženom živeo je njen brat, nekada brodski kapetan sa svojom ženom. Jednom prilikom vrativši se s broda, nešto se desilo između kapetana i njegove žene i on je ubio, tu u kući.
Tara je bila ubeđena da korake koje čuje imaju veze sa tom ženom. Ali, nije imala kud, preostajalo joj je jedino da što pre zaspi.
Vremenom se navikla na to a i strah se smanjio. Možda je ta žena ipak bila njen anđeo čuvar.
Godinama je nastavila da uspavljuje Taru svojim koracima.
Autor: Sanja Trninić
