– Jeziva drama kanadskog glumca, pisca i reditelja Li Mekdugala (Lee McDougall) u adaptaciji i prevodu glavnog glumca naše verzije – Igora Pavlovića, a u režiji Sonje Petrović. Premijerno izvedena prošlog decembra na kamernoj sceni Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Sledeća stanica bilo je Gradsko bečejsko pozorište. Pomenuta pozorišta realizovala su predstavu u saradnji sa Udruženjem „Arteria“ iz Novog Sada. Otpor je predstava koja interaktivno komunicira sa publikom u rasvetljavanju situacije u kojoj se nalazi mali čovek spram zakulisnih lutkara koji povlače njegove konce i upravljaju ljudskim sudbinama. Pažljivo brušeni likovi smešteni su u dva tabora – osionih i potlačenih, imperijalista i antiglobalista. U prvom su vlasnik korporacije (Igor Pavlović) i njegova ranjena i arogantna saradnica (Milica Grujičić), a u drugom plemenita prostitutka (Tijana Marković), lažni revolucionar (Marko Savić) i iznevereni idealista (Dimitrije Aranđelović). Njihove borbe, nadanja, želje i strahovi isprepletali su se, isparili i iščezli u samo jednoj sobi.
Predstava počinje videom koji nalikuje televizijskom Dnevniku i pratećim songom, koji nije originalno komponovan za ovaj komad, ali ga je kompozitor, Uroš Stojnić savršeno utkao u prikaz celokupne suštine. Smenjive scene pažljivo kreirane stvarnosti, koju moćnici putem medija serviraju kao relevantnu i sablaznu, robotski glas koji upozorava na zabludu. Scenograf Željko Piškorić čitavu je radnju predstave smestio u jedan divlji prostor, ilegalni lokal ili napušteni podrum, kako vam volja. Ključeve te jazbine „demonstranti“ su našli kako bi imali utočište sa ulice posle svakodnevnih protesta, ali i kako bi jedina dama među njima imala radno mesto, u kom bi svoje mušterije opijala čarima najstarijeg zanata. Stolica sa buvlje pijace, poluprazne gajbe piva i raspali frižider… Odbačeni dušeci i musavo ogledalo kao odraz isto tako mutne stvarnosti. Transparenata, mnogo transparenata i još više žvrljotina i grafita koji su potpis hladne ulice, kojom tumaraju ta nesnađena deca, u ovom naopakom svetu.
Dvosmerni dijalog predvodnika
Najbolje definicije jedan drugoga dale su vođe suprotstavljenih strana – kidnapovanog vlasnika ogromne farmaceutske korporacije, lažni revolucinar optužio je da izmišlja i štancuje lekove kojima kljukaju unesrećene, bolesne i gladne u zemljama trećeg sveta, u čemu im pomaže agresivna propaganda sopstvenih medija, kojim upravljaju i parfemišu stvarnost. Njihova „milosrdna“ pomoć napunila je milionima (ljudi) groblja, ali i milionima (dolara) svoje buđelare. Sa druge strane, oteti je raskrinkao otmičara obelodanivši da on nije nikakav borac za pravdu, već bedni plaćeni revolucionar, varalica i prefrigani glumac, koji dobrano naplaćuje tuđe emocije, veru, borbu, nadu i ideje…Čime ga svrstava u isti koš snalažljivih pozitivista samo sa druge strane medalje.
Tako su se prijatelji kupljenog „buntovnika“ našli na cedilu. Među „nezadovoljnima“ jedino je dama sumnjivog morala učinila nešto svrsishodno od svog života u datim okolnostima, a da se pritom ne proda. Apsurdno, kurvanje ispade jedini ispravan i moralni čin. Ona je preuzela je odgovornost u svoje ruke i radila ono što je u njenoj moći, a nije se bavila problemima koje ne može da reši, stvarima na koje ne može da utiče, svetskim zaverama i korporacijama. Tako je pomogla sebi. Prevarenim i izneverenim poput ideala našao se i njihov naivni i lakoverni saborac. Svetlećim mačem na baterije prkosi kandžama silnika pa podseća na dečaka koji se sa spavaćom kapom i medom u ruci zaleće na aždaju iz sveže prekinutog košmara. Ovaj košmar nažalost još uvek traje. Koliko je objektivno ta scena smešna, toliko je i bolno što je smešna jer je baš takav jedini očuvao veru u bolji svet. Spas od otmice nadobudnog farmaceuta stigao je u vidu njegove saradnice- obespravljene žene pod hidžabom, koja je u korporaciju došla upravo iz trećeg sveta, trčeći u naručje onima zbog kojih je proterana. A možda joj je hidžab bio samo paravan za bezbedno bekstvo iz sobe nemorala i riznice masnih laži. Ništa nije sveto, sve je bruto i neto…
Dominantne emocije i najmanji zajednički sadržalac svim ulogama su osećanje besa i inata usled neizvesne borbe za goli opstanak. Takođe, snalažljivost je osobina koja karakteriše sve likove, samo je interpretiraju na različite načine. Do kulminacije dolazi kada ozloglašeni farmaceut, zastupnik korporacije, pokaže čovečije lice. Kada se ogorčeno ispovedi da je i on samo pijun neke mnogo veće igranke i da su odavno na snazi neke druge vrednosti, strane ljudskom srcu. Svima je ostala spoznaja da se mora niz dlaku. Dva pljunuta prsta ugasila su plamen… Osim, ako negde ne zaiskri nada u pravednije ustrojstvo.
Pomozi sebi
Otpor je uzaludan?
Glavna je poruka predstave i najupečatljivija parola „glumačkih“ transparenata, koja bi trebala da navede gledaoce na razmišljanje o ulozi pojedinca u društvu i dometa ljudskosti, pravičnosti i dovitljivosti u utvrđenom sistemu. Baš kao i na javi i sa dasaka je poruka dvojaka – ona zvanična i ona zakulisna. Zvanično žele da poruče da ćeš pomoći sebi tek kad prestaneš da pružaš otpor. Da treba pozitivistički da gledamo na svet, a ne kritički. A sa druge strane, za one koji žele malo da zagrebu ispod površine – sve one koji su prihvatili taj šablon predstavili su kao varalice, profitere, samoživce, pohlepne, neodane. Dakle, gledaocima je ostavljeno da sami prosude da li je Otpor uzaludan ili je ipak prekopotrebna nužda.
Autor: Aleksa Ćelap
