Ovih dana gledam neke stare fotografije i sećam se starih dana. Sećam se kako sam sa nestrpljenjem i sa najvećim žarom birala čestitke koje ću poslati dragim ljudima za novogodišnje i božićne praznike. Na tim razglednicama sve je bilo idilično. Vesela deca oko jelke, deca oko poklona, kućica okićena snegom… sve je odisalo nekom idilom i činilo je da se i ja baš tako osećam. Kako sam samo pažljivo pisala te nežne reči, pazeći na svako slovo, da svako bude što lepše i što čitkije. Volela sam razglednice na kojima dominiraju devojčice, što je i razumljivo 🙂 Uvek sam se pitala kako se ta devojčica baš tako slikala, jer u “mom svetu“ one su bile stvarne isto koliko i njihova sreća i osmesi. Zamišljala sam kako čestitka stiže u prave ruke, kako je dotična osoba vadi iz koverte i oduševljenje na licu kada vidi kako sam lepu čestitku izabrala. Kako se smeška dok čita, kako drugima čita šta sam pisala, kako priča i prepričava svoju ushićenost…
Sa istim žarom sam i ja čekala čestitku pisanu i biranu baš za mene. Koverat bih dugo držala u rukama i zamišljala kakva me sreća čeka unutra. Polako bih otvarala, da slučajno ne iscepam drag papir. Osmeh koji iskrivi celo lice samo se razvuče, i ja dugo, dugo gledam u tu predivnu sliku i opet zamišljam kako se baš tako slikala ta devojčica. Iznova i iznova bih čitala ispisane redove. Zamišljala dotičnu osobu kako ih piše. Upijala svaku čar i svaku draž, ne ostavljajući ništa za kasnije, jer Nova godina je pobogu ljudi. Probudite se i budite veseli baš kao devojcica sa razglednice. Okitite kuću i dvorište baš kao na razglednici, darujte najmilije…
I sada, u ovoj elektronskoj eri, nedostaju mi te razglednice, tih par redaka rukom ispisanih da mi ogreju dušu.
Preuzeto sa sajta:
https://dolistyle.wordpress.com/
Autor: Lidija Gajić
