Priče iz busa: Andulacija. ,,Negde iz daleka čuju se daire“! Zvoni mi alarm, makar me budi najlepša pesma na svetu. Stižem na vreme na stanicu, par njih je već tu i jedna koja nije stalni član posade, dobrodržeća baka, andulirane kose, karmina boje vatre, doduše oko sedamdesetice, ali pozdravljam kada neko vodi računa o sebi u bilo kom životnom dobu.
Nailazi mi Daca, moj saputnik kroz priče o busu. Tu sam je i upoznala, dobra je osoba, približno mojih godina. Stalno se šalimo kako stiže u zadnji čas, a njen moto je ,,Neće bus bez mene“. Baka – zvaćemo je Andulacija se treska po obrazima. Posmatram je i pokušavam da shvatim šta radi. Ha-ha-ha, shvatila sam, stavlja ručno rumenilo, o Bože od kad ovo ne videh. Naiđe bus i svi se popakovasmo u sredinu, baš kraj onog prozora gde su upečatljive situacije.
Priče iz busa: Andulacija
Sredina busa, tačka preloma! Unutra je već stajala žena i držala kolica jednom rukom u kojima je bio maleni dvogodišnjak, okice mile, ima Daunov sindrom, prelep plavušan. Daca staje kraj te žene, ja do nje i držimo se za hvatače. Andulacija je stala kraj prozora, ispred mene, okrenuta ka vozaču. Pun je bus, zagušljivo, okrećem se i vidim da je to onaj tip autobusa kojima se otvaraju prozori. Gledam okolo i primećujem da je svaki otvoren, fiksiram prozor ispred glave Andulirane.
Tik je dodirujemo istovremeno po ramenu i Daca i ja. Molimo je da otvori samo malo zato što je zagušljivo, ona se okreće i kaže: ,,NEĆUU!“. Šokirane smo sve tri, majka dečaka pokušava da umiri dete, prevelika je gužva. Ta ista žena ponovo moli Andulaciju da samo malo otškrine zbog deteta. Andulacija odbija. Polako mi pada roletna! Majka dečaka se iznervirala, provuče ruku pored Andulacije i otvori prozor, čulo se samo jako ,,Zzzuumm“.
Priče iz busa: Andulacija
Vazduh uđe, ja odahnuh, dete se smiri. Zatim se čulo drugo ,,zuummm“ i čas prozor bi zatvoren, naravno Andulacija. Daca se ubacuje: ,,Gospođo to nije lepo, otvorite malo, ugušiće se ovo dete“.
,,Ti ćeš da mi kažeš šta je lepo, e neću da me ubije promaja.“
Progovaram: ,,Ja ću stati na vaše mesto, zamenimo mesta, neće vam smetati.“
Andulacija se okrenu i meni u lice neću. Čulo se opet ,,zzumm“, pa opet ,,zzuumm“, otvaraj pa zatvaraj, i tako u nedogled. Vozač naglo zakoči te Andulacija nalete na dodir patičica od dečaka u kolicima.
Briše pantalone i brblja:
,,Šta me prljaš, gle kakvo si prljavo, patike ti prljave“. Čujemo je, kažemo joj da to nije lepo da tako komentariše ikoga, a nikako dete u kolicima. Majka dečaka iznervirana, a ja u sebi vrim. Na sve to se Andulacija okreće, pogleda u dečaka (na početku rekoh da mali ima Daunov sindrom) i promrlja: ,,Svakome Bog da šta je zaslužio!“.
Pade mi mrak, stežem lakat i mišić, natežem hvataljku, razvaliću je laktom u glavu. Taman sam zamahnula, Daca mi stegnu ruku i viknu: ,,Ne, ne nemoj, evo ti je stanica izlaziš!“. Izgurava me na vrata, okrećem se Andulaciji: ,,Hvala Bogu što izlazim, ali svakako ćeš jednom dobiti po zasluzi, ne zaboravi.“
Priče iz busa: Andulacija
Ona nešto promrmlja, već sam bila na vratima, izađoh. Daci sam pokazala lakat, osmehnula mi se kroz staklo. Napisala sam joj poruku: ,,Udri dok ne izađe, nenamerno naravno, onako po zasluzi.“
Odgovorila je: ,,Ne brini, već je pola busa pljuje“. Smirila sam se, stajala par minuta i nastavila ka poslu.
Sve mogu da oprostim, ali bezobrazluk ne, prvenstveno nikakav bezobrazluk vezan za decu, i nije bitno čija su, i nije bitno da li su bolesna ili zdrava. Bože, izniveliši karmu, molim te! Andulacijo, ima dana…!!!
Autor: Sanja Radojković Đurđević
