Zašto se bojimo nečega što nismo dotakli, opipali, pokušali? Borimo se svim silama protiv onoga što nam je priroda dodelila. Radoznalost možda jeste ubila mačku, ali je od čoveka stvorila izumitelja.
Ne rizikuj, igraj na sigurno– često ponavljamo sebi gradeći zatvor. Strah od nepoznatog gura nas u lavirint bola i osude. Nekada su ljudi verovali da će ako se dovoljno dugo kreću u jednom pravcu, pasti sa ivice sveta ali su ipak hrlili ka toj zamišljenoj granici. Danas smo puni znanja i informacija, a ipak se zatvaramo u sve manje kutije. Čitav svet nam je na dlanu, a mi dižemo ograde.
Onda se pojave oni koji se usude, zakorače u nepregledno prostranstvo i vrate se zdravi, čitavi i nadasve srećni. Tada se u nama probudi malo zeleno čudovište dohvati vile i kamenice i krene sigurnim korakom da porazi onog ko se usudio da talasa. Pa ipak čak i kada drznika postavimo na stub srama i dalje nas nešto grize iznutra.
Naš strah urušio je balans i stvorio od nas ono što nismo želeli da budemo. Vremenom smo nekako ubedili sebe da je tako najbolje kako bi lakše podneli situaciju. U samoći nam pak zidovi šapuću to si mogao/la biti ti. Mani se detinjarija odgovara im ono zeleno čudovište. Ovo je život, a ne bajka.
A šta kada bi sve bilo drugačije. Kada bi zakoračili preko ucrtane granice i srušili ograde? Zar bi to zaista bilo toliko strašno? Kada bi prestali da koristimo lažnu sigurnost kao štake i otisnuli se u svet tempom naših snova, zver u nama bi utihnula. Tek tada bi vratili sklad u svoj život i počeli da primećujemo radost koja nas okružuje. Ljudima je potrebna promena i avantura koja će raspaliti unutrašnji plamen.
Zakoračite neistraženim stazama i stvorite put za sebe. Neka vaše stope ostanu utisnute u prašnjave drumove sveta. Osvetlite nepoznato ličnim sjajem i skrojite ga po svojoj meri. Jer kada spoznate čuda koje vam ono pruža, strah će nestati nošen vetrom promene.
Autor: Ljubica Majstorović
