Ne može tebe zaobići ono što je tvoje. Znate onaj osećaj kad vam „izmakne“ nešto što priželjkujete? Pa vam bude krivo, ljutite se. Taman je bila dobra prilika!
Možda je to i bila dobra prilika. Ali ne i prilika za vas. Ne možete zaobići ono što je za tebe.
Kada nam nešto uporno izmiče, obično se pitamo gde grešimo. Često i nije do nas. Znam da je frustrirajuće što ne znamo razloge za tako neke „nepravedne“ okolnosti. Ali, hoće li nam biti lakše ako se više naljutimo?
Neretko, mislimo da znamo šta je najbolje za nas.
Desi se da to i dobijemo, pa shvatimo da ne znamo šta ćemo sa tim. Pomislićemo da to ipak nije „ono pravo“. Tražićemo nešto sledeće, čekaćemo „pravo vreme“. Vreme kada će nam doći pravi ljudi. Ili bolji poslovi, prilike, zavisi čega nam manjka.
Umemo mi tako da maltretiramo sebe. Dok ne shvatimo da je „pravo“ sve ono što nas nečemu uči i iz čega rastemo. Čak i oni ljudi koji su nas izneverili. Kao i životne okolnosti zbog kojih smo patili. Ma i oni poslodavci koji su nas pritiskali… I sve ono što smo doživeli do sada, sve je to bilo pravo za nas.
Šta, hoćete da kažete da smo živeli pogrešan život? Da tek treba da živimo pravi? Da neki ljudi nikad nisu ni živeli prave živote? To je nemoguće. Takve „greške“ tvorac ne pravi.
Ne može tebe zaobići ono što je tvoje
Ne možete zaobići ono što je tvoje. Niti je sve što si do sad proživeo bilo tuđe. Niti možeš znati da li će i ono što ti sada liči na pravo, nekada postati pogrešno.
A možeš jednostavno da prihvatiš da je ovaj život igra. Nekada je fer plej, nekad se povredimo, nekad su nam loše sudije, nekad nam fale igrači… A život se odigrava.
Uvek smo sa pravima. I uvek je pravo vreme za one životne lekcije koje treba da naučimo. To su one lekcije koje naša duša traži. Duša zna put i on nikad nije pogrešan. Ma koliko se nama nekada činilo da jeste. Jer, ne možeš zaobići ono što je tvoje.
Autor: Ana Milovanović
