Da li prestajemo da se trudimo kad nam je „dovoljno dobro“? Na ovo pitanje me potakla rečenica: „Dovoljno dobro je najveći neprijatelj izvanrednog.“ Kad to kaže sjajna Snežana Marković, žena koja pomera granice, kako da se ne zapitam?
Šta je uopšte dovoljno dobro?
Je l’ to ono: „Ma ćuti, samo da nije gore!“ Ili: „Kakvih ima, ja sam super!“ Ili, bilo koji drugi način na koji svoj život poredimo na konto nečeg lošeg.
Najlakše je uljuljkati se u poznatom. Ali, da li je to uvek za nas i prijatno? Imam utisak da većina beži od suočavanja sa sobom. Pretrpavaju se obavezama kako ne bi ostalo mesta da malo pogledaju da li su zadovoljni životom koji žive.
Čemu ta potreba da gledamo „gore“ od sebe?
Samo kako bismo potvrdili da je nama još i dobro. Za promenu, bilo bi korisnije da se ugledamo na one koji žive onako kako mi priželjkujemo. Itekako ih ima, samo kad bismo malo okrenuli pogled.
Zašto prestajemo da se trudimo kad nam je „dovoljno dobro“? Možda je razlog to što mislimo da nismo vredni da bi nam bilo još bolje od toga. Da čak i to što imamo ne zaslužujemo. Jer ne osećamo da smo sami dovoljni. Pa, neretko, umanjimo i svoje uspehe. Radimo sve da bismo sebi opravdali zašto za nas nije ništa što je izvanredno.
Da li prestajemo da se trudimo kad nam je „dovoljno dobro“?
Može i tako da se živi. Mada, tako se životari. Samo da ništa i niko ne dira to naše „dovoljno dobro“. Naučili su nas da „ko želi veće, izgubi i ono iz vreće“. No, drugi su nas učili onako kako su znali, a naše je kako ćemo mi dalje sa tim.
Valja se nekad i odučiti od svega. A onda učiti iznova, onako kako sami smatramo da treba. Jer nisu sve „istine“ naše istine. To shvatimo onda kad nam postane nedovoljno dobro. Bez toga nema promene. Jer dovoljno dobro nema negaciju. A mi obično na njih reagujemo. Tek onda kad nam nešto ipak fali.
Autor: Ana Milovanović
