Glupo je plašiti se onoga što „moraš“ da uradiš. Erik Bern je rekao da se naš život menja iz tri razloga: zbog velike sreće, velike nesreće, ili velike ljubavi.
Skloni smo da na promene gledamo kao na nešto strašno. Iako to nisu i često nas vode u nešto bolje. A da su prijatne, pa i nisu nužno.
Glupo je plašiti se onoga što „moraš“ da uradiš.
Iako ni sama ne volim kad nešto moram, često je neophodno uraditi i nešto što nam nije omiljeno, zato što je sastavni deo puta. Kada vidiš da si savladao i to što ti nije prijatno, postaješ sigurniji u sebe. Više veruješ sebi i više se usuđuješ.
Bilo da smo voljeni, ili samo volimo, ljubav nas svakako pokreće. I zbog nje smo spremni da se menjamo.
Sa druge strane, ništa nas neće otrezniti, tako snažno, kao nesreća. Na nju ne možemo preterano uticati, a nesumnjivo nas tera u promenu. Bilo da nas opomene neka bolest, ili gubitak, mislim da niko nakon toga ne bude isti. Da li smo zbog tih okolnosti postali bolji ili ne, na nama je, jer sami biramo u šta ćemo, nakon svega, verovati.
A sreća, pored toga što je za svakoga nešto drugo, ona tiho prati sve te naše promene. Ona nam i šapuće da u njih krenemo, kako bismo joj se približili. Kako bi nam se ona pridružila. Ne kažu za džabe da sreća prati hrabre. A hrabri su oni koji znaju da će, svaki put, kad se usude, osvojiti neki novi nivo životne radosti.
Pa tako, ako vam kažu da ste se promenili, zahvalite im se. Jer obično se tada misli da smo postali bolji za sebe, a to bode oči onima koji više nemaju koristi od takvih, promenjenih, nas.
Autor: Ana Milovanović
