Prošla je već ponoć a Nina je i dalje sedela za svojim lap topom i pokušavala da nastavi sa pisanjem. Sve je išlo odlično do te večeri. Odjednom blokada. Nervozna i umorna, spusti naočare na sto i protrlja oči. Spustivši ruke, podiže glavu misleći da krene na spavanje. Vrisnu kad vide ženu u poznim godinama kako sedi u fotelji ispred prozora i posmatra je. Protrlja još jednom oči, misleći da joj se priviđa zbog umora. Ali žena je i dalje bila tu. Strpljivo je sedela i čekala da se Nina pribere.
„Ko ste Vi? Šta radite u mojoj kući“? – uplašeno upita Nina.
„Polako, ne plaši se. Ti si me stvorila“. – reče žena.
„Kako sam Vas ja stvorila? Šta to pričate“?
„Ja sam lik iz tvog romana. Jako čudno se završava moja uloga u knjizi. U stvari nestajem i više niko me ne traži. Molim te ispravi to u ovoj knjizi. Ovako nemam mira“. I žena nestade.
Nina je još uvek bila u šoku. Sela je na stolicu i zamislila se o kom liku ova žena govori. Ni jedan joj nije padao na pamet. A onda odmahne glavom pripisujući to umoru. Noćima nije spavala i sad joj se priviđaju likovi. Već joj se dešavalo da sanja likove iz svojih knjiga. Rešila je da ode na spavanje i da se dobro naspava.
Sutradan ustala je tek u deset sati. Odmorna, proteglila se u krevetu a onda lenjo se izvukla iz kreveta i otišla nešto da pojede i popije kafu. Volela je jutarnju kafu da pije u pidžami.
Tog dana trebala je da se vidi sa prijateljima i da završi neke posliće po gradu, tako da joj je dan brzo prošao.
Uveče je napravila sebi toplu čokoladu i otišla u svoju radnu sobu da nastavi sa pisanjem.
Udobno se smestila, otvorila lap top i… zastade. Šta se to dešava? Nije znala kako da nastavi pisanje.
„Ne ide ti? Neće ti ni ići dok ne rešiš moju sudbinu“ – trže je glas žene od sinoć.
„Ali ne znam ko si ti. Kako da ti menjam sudbinu kad ni ne znam ko si“?
„Moraš da se setiš i razrešiš moj nestanak u ovom romanu“ – i opet nestade.
Nina je pisala treći deo romana i mislila je da time završi tu priču, ali nije mogla da se seti ko je ova žena.
Sutradan, čim je ustala, uzela je prethodne dve knjige i počela da čita. Čitala je brzo preskačući stranice. A onda je naišla na deo koji bi mogao biti onaj koji traži.
Devojka Sara je jedne večeri nestala. Svuda su je tražili ali nisu je našli. Onda su doneli zaključak da se sigurno udavila u jezeru, iako telo nisu pronašli.
Nestrpljivo je čekala veče da upita ženu da li je ona Sara
„Da, ja sam Sara“ – odgovori ona na Ninino pitanje.
Nina se zamisli, zaista je taj deo nekako glup. Mora da smisli nešto. Dugo je razmišljala a onda je rešila da napiše da se devojka pojavila posle nekoliko godina. Ispričala kako je bila oteta i prisiljena na brak sa jednim knezom iz mesta mnogo udaljenog od jednog. Čim je smislila tu priču ruke su same krenule po tastaturi. Uskoro je knjiga bila pri kraju. Ovoga puta knjiga je sama napisala svoj kraj priče.
Autor: Sanja Trninić
Odlicno, bravo Sanja 🙂