Dvosmeran je put
Znala sam da je jednosmerna ulica, pa nisam ni obratila pažnju na drugu stranu. Ali ona nije primetila znak, naletela je na mene, na pešačkom, srećom i zakočila na vreme. Ne čudi što i danas, posle više od deset godina, uvek gledam u oba smera.
Džaba tebi što znaš pravila, ako ih neko možda nije ni video.
Svakome može da se desi da skrene tamo gde nije dozvoljeno. Koliko će ga to koštati, stvar je sreće. A koliko će mu trebati da se vrati na pravi put, stvar je okolnosti.
Uvek smo tako glasni kad treba doneti sud o nečemu. Ne shvatajući da iza lika stoji nečije biće. Stoji neko ko je u problemu, neko tužan, uplašen, neko zamišljen, ili neko ko zaista žuri. Lakše nam je da opsujemo i „legnemo“ na sirenu. Bar nam je u saobraćaju „dozvoljeno“ da ispoljimo agresiju, kad već „gutamo“ u svim ostalim situacijama.
Deda mi je uvek govorio da vozim polako i pažljivo. Možda je taj što mi ide u susret nešto zamišljen, pa da mogu lakše da odreagujem. I da gledam u oba smera, bez obzira da li imam prednost. Kasnije sam shvatila da to nije samo priča o vožnji, već o životu.
Možda da smo malo pažljiviji, da ne reagujemo na prvu. Da pustimo one koji žure. Možda da razumemo one zamišljene. Da gledamo iz pozicije drugog. Možda da shvatimo da je put uvek dvosmeran, bez obzira na pravila i dozvoljene pravce.
Dvosmeran je put
Autor: Ana Milovanović
