Imati invaliditet je normalno

Pričajmo šta je to normalno. U stvari, što je još važnije, pričajmo o tome ko odlučuje šta je normalno?

Da li je rođenje deteta tipičnog razvoja jedino što se može nazvati normalnim? Ili se deca sa mentalnim i fizičkim problemima takođe mogu posmatrati kao normalna?

Razumem, neću da lažem. Pre nego što sam postala majka, i ja sam imala isto mišljenje. Koja su deca „normalna,“ kao i većina ljudi u našem društvu.

Danas znam da „normalno“ ne treba da se koristi kao opis za ljude jer je to neodgovarajuća oznaka.

Zato što dve osobe – sa fizičkim ili mentalnim problemima ili bez njih- nikad nisu iste.

Svako ima različite želje i prioritete, snove i perspektive. Svi mi živimo svoje živote sa različite tačke gledišta, i svi pokušavaju da izvuku najbolje od onoga što im život nudi.

Kako je ovo zajedničko za sva ljudska bića, svi smo različiti, ali svi želimo da uživamo i da se osećamo dobro.

Ko odlučuje o tome šta je normalno?

Da li društvo smatra da je porodica sa mamom, tatom i detetom tipičnog razvoja normalna? Šta je sa porodicom sa mamom, tatom i detetom sa invaliditetom? Da li se to smatra normalnim?

Šta je sa dva roditelja i tipično razvijenim detetom, a jedan od roditelja je invalid? Da li se to smatra normalnim?

Zašto ne bi bilo? Naravno, normalno je.

Kad god neko označi drugu osobu kao „nenormalnu“, treba da uzme u obzir da time izjavljuje da nečije postojanje nije normalno. Tako etiketiraju ceo život druge osobe. Ko ima pravo na to?

Na primer, živite kako možete, jedete, spavate, radite, imate prijatelje, nemate zdravstvene probleme i imate hobije… šta god, jesam li u pravu?

A neke porodice imaju člana sa invaliditetom i imaju drugačije rutine od vaše porodice. I jedu, spavaju, imaju prijatelje, odlaze povremeno kod lekara i rade druge stvari… A može neko da dođe i kaže: „Vaša situacija nije normalna.”

Zaista?

Zato što se razlikuje od vaše situacije?

Znam da je u pitanju jezička stvar, ali ipak je bitno.

Niko nema pravo da sudi.

Nema normalnih i nenormalnih. Svako zaslužuje da se prema njemu odnose dostojanstveno is a poštovanjem.

Bez obzira na probleme koje vaše dete ima, tretirajte ga kao ravnopravnog, jer razume svaku reč. Priznajte da je vaše dete normalno takvo kakvo jeste. Priznajte ih. Nemojte stalno isticati njihova ograničenja kao izgovor da nešto ne uradite ili negde ne odete.

Kao roditelji dece sa posebnim potrebama, možemo da doprinesemo masovnoj svesti. Ako počnemo da se ponašamo sa tačke potpunog prihvatanja, drugi van naše porodice neće pomisliti da se nešto nenormalno /čudno/tužno/ dešava. I uskoro, kada novopečeni roditelji saznaju da je njihovo dete dete sa posebnim potrebama, neće se osećati kao da im se ceo svet ruši.

Veliki deo šoka i tuge kada saznamo da nam je takav izazov na putu je posledica straha od odbijanja. Strah od osude, nazivanje „nenormalnim“ i slični problemi.

Dovoljni ste kao roditelj i ne treba da brinete ako vas drugi i dalje etiketiraju kao “nenormalnu” porodicu i slično. I vama samima je bilo potrebno neko vreme da prihvatite i izmenite svoj ugao gledanja.

I na kraju, jedino je važno da se osećate dobro. Treba da tvrdite da živite ispunjen život i da uživate u svojoj porodici.

Ako treba da etiketiramo i razlikujemo stvari kao normalne i nenormalne, onda bih rekla da je:

*normalno je želeti da budeš srećan;

*želeti da daš sve od sebe u svemu što radiš

* želeti da se smeješ i zabavljaš

*normalno je želeti da voliš i da budeš voljen

*normalno je želeti prijatelje

*uživati u muzici

*želeti da se prema vama dobro postupa

*normalno je želeti da budete sami neko vreme

*normalno je želeti da živiš u miru i slozi.

Želite li sve ove stvari? Da li vaše dete želi sve ovo? Da? Normalno.

Budite primer i ostali će vas pratiti.