A da li je trebalo bolje?
Uvek može bolje! To je tako „divna“ rečenica za sve samokritične.
U stanju smo da se godinama vrtimo u krug. Svako u nekoj svojoj temi, praveći iste greške. No, to je prirodno, jer teško da ćete naći osobu kojoj baš „sve ide“.
A to što nama deluje da je neko odličan na svakom polju, obično je naša zabluda.
Ne vodim se onom rečenicom da uvek nešto mora da fali, ali treba da shvatimo da to što nama deluje da nekome u nečemu baš ide, možda ta osoba i ne doživljava tako. Možda sebe vidi kao neuspešnu i smatra kako bi mogla biti bolja. Možda to što jeste, u njenom poimanju ipak nije dovoljno.
Svi imamo neka svoja uverenja na osnovu kojih posmatramo situacije u životu, a koja smo pokupili tokom odrastanja. Nekome je važno da osnuje porodicu, pa će to i učiniti ranije. Neko drugi smatra da je ipak bolje da prvo razvije karijeru, pa će sve ostalo kasnije.
A sad zamislite da neko ima uspešnu karijeru i vi mu se divite. A možda baš on žali što još nema porodicu i decu. Pa, dok vi mislite: „Blago njemu kakav posao ima“, on možda misli: „Blago njima sa onom slatkom dečicom“. A vama se ta slatka dečica „penju na glavu“ i samo želite nekoliko trenutaka mira za sebe. Namerno sam to ovako predstavila, u nadi da razumete poentu.
Nije bitno šta drugi misle o našem životu, već kako ga mi doživljavamo trenutno i da li smo srećni.
Nekad treba pustiti život da teče i da nas usmeri u kom ćemo pravcu. Pa, šta i ako omašimo smer? Neke okolnosti zaista ne možemo predvideti, neke ljude ne možemo izbeći, a neke ne možemo sačuvati. Neke situacije su prosto trebale tako da se odigraju, neko da nas povredi, mi nekoga da povredimo. Ali dok smo spremni da prihvatimo stvari onakve kakve jesu, da radimo ono što je do nas kako bismo nešto promenili na bolje, sve je u redu.
Takođe, kad smo svesni da smo negde pogrešili, te da je neko zbog toga povređen… Nije uvek prijatno, ali reći iskreno „Izvini“, tako je oslobađajuće. Čak i da to druga strana ne prihvati, prihvatili ste vi. Oprostili ste vi, sebi, što niste znali bolje, ali i drugima, što sa vama nisu znali bolje.
Možda i može to bolje. Možda je i moglo bolje. A da li je trebalo? Ono u šta više ne sumnjam, to je da ako nešto treba da bude, biće. Ako ne treba, neće biti, ma šta mi radili po tom pitanju. Možemo da se trudimo koliko hoćemo, možemo da žalimo i da se bunimo, ali ono što nije do nas, jednostavno nije.
Sa druge strane, treba da priznamo sebi i kad nismo dali sve od sebe. I da prihvatimo odgovornost za to. Aliii, ne treba da se zbog toga kinjimo, već da razumemo da imamo pravo da pogrešimo. Verovatno smo nešto tom greškom i naučili.
Za kraj, nemoj sebe da kažnjavaš i kinjiš. Daj sebi drugu šansu, razumi sebe, delotvornije je.
Autor: Ana Milovanović
