Dugo sam već u drugom gradu. Pomenila sam sredinu,život i mnogo toga za svo ovo vreme. Svoju prvu kafu ispijem sama,sanjiva i u pižami. To je moj jutarnji ritual,tada želim mir. Šta god radio ili ne radio,dan odmiče,a u danu ima trenutaka kada ti fale prijatelji. Da se razumemo ne poznanici,kolege sa posla,ni rodjaci,jednostavno i samo tvoji prijatelji. To su momenti kada si puno srećan i kada želiš da radost deliš sa njima. Mogu biti i momenti i tuge i patnje i da znaš da smeš da poveriš svoju bol bez da te neko osudi. Najčešće bivaju momenti osame. Svi mi volimo usamljenost ponekad,ali bude dana i momenata kada želimo da je ,,neko naš“ tu. Da ga zagrlimo onako snažno,da mu plačemo na ramenu i da se skupa smejemo.
Moji prijatelji nisu u mom gradu. Neki su u mom rodnom gradu,a oni veelikii nisu čak ni u zemlji Srbiji. Ništa to ne menja,čujemo se redovno i delimo svoju sreću i tugu. Ako zatreba,grdimo jedni druge i savetujemo. Prijatelj je osoba koja će te saslušati,ako treba ukoriti ili pohvaliti a da te ne osudi i ne ogovara kad odeš od njega. On je taj koji zna tvoje tajne i ti njegove,ko razume tvoju tugu i tvoju sreću. Jednostavno nije uvek samo sinhronicitet ako zovem telefonom prijateljicu ili ona mene,to je povezanost na dubljem nivou,na nivou podsvesti. Prijateljstvo nije samo uzimanje,već i davanje. Sve daješ,srce,dušu,poverenje,a kad zaškripi i materijalnu pomoć. Bitno je da je sve ovo uzajamno,da je centar svega ljubav i samo ljubav. Ne moramo se slagati u mišljenjima,omiljenoj boji ili dužini suknje. Naprotiv moji,najmoji,u svemu se razlikujemo,opet smo dopune jedna drugoj. Kao da duša vapi za njihovim zagrljajem,bojom glasa i blizinom. Volim kada ne moram da pazim šta pričam,a da mi druga strana ne zameri.
Dobro je kada mogu da sedim bez šminke,raščupana i pravim širok osmeh lošim zubima,a preko puta mene prijateljica kojoj nije bitno kako izgledam. Prava prijateljica ne treba da poredi sebe sa mnom,da li je ona lepša,da li sam ja mršavija,bitno je da me vidi kao svoje drugo ja,a ne kao rivala. Kada nema maski,prijateljstvo može biti doživotno i vanvremensko. Kada ego ne postoji u odnosu,srce je čisto i voli i prihvata tuđe uspehe,lepšu kosu i bolje čizme. Prijateljstvo je nešto ,,sveto“. To se čuva i neguje,jer se ne stiče baš lako. Ko su pravi prijatelji prepoznaćemo u ključnim momentima. Ako kažem:,,Teško mi je“,a ona kaže ,,Pričaj“. Momenat kada ponudim pomoć bez da me pita i kada se pogledom razumemo. Energija putuje,tako ja šaljem svoju tamo daleko gde su najmoji. To što nisu ovde ništa ne menja,naša ljubav putuje vibracijama i naše duše se poznaju.
Prijatelji moji,hvala vam za svaku moju sačuvanu tajnu,za nesebičnu pomoć i za zagrljaj onaj najjači koji lomi rebra. Nije bitno gde ste ovog momenta,moja ljubav putuje ka vama,nosi je miris moje kafe i raščupane kose.
Autor: Sanja Radojković Đurđević
