Moj svet
Sećam se rečenice sa predavanja jednog profesora: „Izostanak nebitnih stvari je početak svake dobre analize.“
Rekla bih da je izostaviti nebitnosti preduslov za što mirniji i spokojniji život. Da je to lako, svi bismo bili spokojni. Ali, kroz ove protekle godine, vidimo da i nije baš tako. Neki su poprilično zalutali u nebitnostima. Informacije su nikad dostupnije, a ljudi sve više zatupljeni i zagnjureni u površnost.
Pa se „skrola po netu“, brlja se za još po koju ekskluzivu, jer što da mislimo o svom životu, kad možemo o tuđem? Kako da sredimo sebe, kad su neredi u svetu! Sve to nas se tiče, pobogu, tako nam kažu ovi naši „glavni“. Apsurdno je. Ne čistimo svoj brlog, a brine nas ono što je zaprljano u drugom selu.
Naravno da niko nije imun na loše situacije.
Niti treba biti lišen empatije, totalno neinformisan i nezainteresovan. Samo treba imati meru. Mera! Jako je važna. Ne možeš da slušaš vesti svakodnevno, a da se smeješ. Ne ide, jer medijima i nije poenta da te uveseljavaju. Oni znaju kako da vešto manipulišu i plasiraju strah, a vrlo često to rade kroz obmane.
I, eto nama prilike za novu brigu, jer normalno je da čovek brine. Kako to misliš da živiš, a da o nečemu ne vodiš brigu?
Pa, mislim tako što nije svaka briga moja briga. I nisu svi ratovi moji. I nije svaka glad moja. Ali ću nahraniti komšiju. Daću onima koje sretnem, koliko mogu. Saslušaću onoga koji možda nema sa kim da popriča. Eto, uradiću ono što je do mene. Jedino tako mogu da utičem i da drugome olakšam.
Neću se praviti mnogo pametna i lažno empatična za ono u čemu nemam ama baš nikakvu moć. To je cinizam, ili neka suluda želja da se prati masa. Zato što nam je neko rekao da bi sad trebalo da mislimo malo o ovome, a sutra ćemo malo o onom sledećem…
E, baš neću, moja glava, moje misli i moj svet, tu mi jedino ne mogu ništa.
Autor: Ana Milovanović
