Najveća lekcija mi je bila podrazumevanje.
Neka podrazumevanja nisam stigla da ispravim. Ali mnogo drugih jesam, time što sam ih postala svesna. Te prestadoh da ih uzimam zdravo za gotovo.
Cvet koji neguješ lepše cveta, to znamo. Pa, još ako mu usput pričaš i tepaš, bujaće još više. A probaj da ga vređaš, počeće da vene. Nije prazna priča, neko je to već isprobao na biljkama. I ne znam tačno, da li je do igre reči, ili do namere, ali na dosta toga nesumnjivo utičemo.
Pažnja je obično prijatnija od zanemarivanja. A ignorisanje je možda najveći neprijatelj svakog odnosa. Kad ignorišeš nečije biće i nečije postojanje. Misliš biće tu stalno, pa igraš na kartu tuđe tolerancije. Gaziš po tuđim razumevanjima, dok stvarnost ne pričepi tebe. Natera te da razumeš. Da shvatiš: Ništa se ne podrazumeva. Niko se ne podrazumeva. Ti se ne podrazumevaš.
Ne podrazumeva se ono što smo rekli, jer često sagovornik razmišlja drugačije od nas. Kao što se ne podrazumeva ni ono što smo prećutali, samo zato što smo želeli da kažemo.
Ne podrazumeva se ljubav, ako se ne pokazuje delima. Pa ne podrazumeva se istina, ako obitavamo u samoobmani. Ne podrazumeva se život, ako nam je draže da životarimo…
I zato, ne podrazumevaj. Ni sebe, jer jednom više nećeš moći to čega se sada plašiš. Niti druge, jer ti život lako može oduzeti možda baš ono što ti danas samo podrazumevaš.
Autor: Ana Milovanović
