Rekao mi je: „Sve sam sa tobom pogrešno uradio, sve u najboljoj nameri.“
Onda je polako ustao i iz fioke izvadio album prepun požutelih slika na kome je pisalo moje ime.
Redom je pokazavao prstom fotografije i smešio se.
– Ovde si imala četiri godine. Ugrizla si dečaka za prst, u parku. Ti si vrištala, on je stajao i gledao te u čudu. Njegova mama je vikala, na tebe, na mene, na ceo svet, a ti si i dalje urlala:“ Nisam htela tata, ali namerno mi je zgazio lutku.“
Ne znam ni danas kako smo otišli sa mesta tvog prvog zločina nad dečacima, ali kod kuće nas je čekao kum. Sećaš li se kuma Darka? Krstio te. Kada si krenula u školu odselili su se u Ameriku. Nikada više nije došao. Ej, sedam patenata, neverovatan mašinski inženjer, ali nepodoban. Zbrisao je sa porodicom preko okeana, čini mi se pomoću neke crkvene organizacije. A da, kum Darko je ponosno nosio svuda fotoaparat i fotografisao razne momente i predele. Tako je tog dana nastala ova fotografija. Vidiš li šta je sve bilo u tebi? Umela si da se boriš i ne daš na sebe.
Gde sam pogrešio posle i gde si se izgubila kada si se povukla u čauru?
-Nećemo o tome danas tata. Kao da je važno šta sam bila. Hajde da se bar igramo ovog sada.
– Igramo? O Bože dete, pa sada se živi, ne igra se izmišljenih igrica.
Okretao je sledeće strane albuma. Ćutao je i posmatrao: slika na trešnji, slike sa mora, slika u skoku ispred odbojkaške mreže, bolnica i potpisi na gipsu, moj stari mačak i ja, sestra i ja, opet sestra i ja za glavu viša i čupavija za bar dve, neka devojka u beloj dugoj haljini, hmm , jedva prepoznajem sebe…
-Ostavi, ako ti nije teško.
– Naravno da nije.
-Ne kradi bogu dane, vidi mene, sada je svaki ukraden, ali i sada svaki minut volim.
(Uzela sam žurno album u nameri da ga što pre vratim na mesto.)
-Lara, ne okreći glavu, neću da sakrivaš suze, reci mi Sada: život je lep.
Izmamio je osmeh i reči:“ Da tata, život je lep.“
Autor: Mirjana Bekčić
