I muškarci smeju biti tužni

Nega mentalnog zdravlja ne sme nam biti tabu tema!

Nema osobe kojoj nije potreban razgovor u momentima kada se susretne sa brojnim emotivnim i menalnim izazovima.

Muškarci svakako nisu izuzeti od toga.

Oni nose teret vaspitanja i očekivanja okruženja koje im od malena nameće teze. „Moraš biti jak“, „Moraš biti nesalomiv“. Taj pritisak spolja, koji se ogleda u predrasudama, osudama, neprihvatanjima, dovodi do odbacivanja i diskriminacije.

To je svakako otežavajuća okolnost koja pridružena unutrašnjim ometačima predstavlja neretko nepremostivu prepreku u donošenju odluke da se o problemima priča.

Ti unutrašnji ometači mogu biti brojni: stid, sramota, problem sa priznavanjem „slabosti“. Osećaj gibitništva i najčešće vode u povlačenje i socijalno distanciranje.

Muškarci nisu roboti niti profesionalni vojnici i ne treba da budu  „istrenirani“ da ne plaču, da ne osećaju, da ne budu tužni.

Porodica, partner, prijatelji…najbliže okruženje može svakako biti od velike pomoći osobi kojoj je razgovor potreban. Podrška u trenucima kada se ta potreba prepozna može biti od presudne važnosti.

Svi imamo iskustva sa tim da se u pojedinim trenucima osećamo loše, emotivno ispražnjeno, bezvoljno, kao da smo izgubili kontrolu nad svime, muči nas uznemirenost, nespokoj, nesanica.

Zašto muskarci treba da se osećaju dodatno opterećeno neogućnošću da o tome razgovaraju i potraže pomoć?

Energiju nikako ne treba da gubimo na uporno pokušavanje da sakrijemo kako se zaista osećamo.

Skrivanje samo otežava situaciju.

Takođe pomoć koja je neophodna  treba da se potraži od strane stučnih i objektivnih osoba.

Prijatelji, uprkos najboljim namerama, često nam odmažu. Podržavajući nas jer na takav način nas zadržavaju u stanjima koja nisu dobra za nas.

Muškarci moraju savladati dodatni strah od toga da će ispasti slabi, glupi ili pak da će biti ismejani ukoliko budu pričali o emotivnim i mentalnim izazovima sa kojima se suočavaju.

Unutrašnje borbe kroz koje prolaze ne čine ih ni malo manje muškarcima i to je prva stvar koju moraju shvatiti.

Veliki broj muškaraca zapravo ne živi svoje životne priče već igraju jednu od odabranih standardnih uloga „dobar momak“ ili „ mačo man“ ili „ veiki radnik-žrtva“ ili „ kul frajer“.

I tako prolaze godine u kojima su oni potpuno izgubili kontakt sa svojim autentičnim JA, pretvarajući se da su oni zapravo uloga/maska koju su odabrali.

Ali nije isto zaista živet i živeti izabranu ulogu.

Postavlja se pitanje koliko njih dodje do trenutka da se upita „ko sam zapravo ja“ i da taj momenat preispitivanja podeli i usmeri razgovor ka nekome ko mu može pomoći da dodje do odgovora.

Pre nego zapadne u težu depresiju.

Ohrabrite sebi drage osobe: brata, partnera, oca, prijatelja, kolegu…da potraže pomoć i razgovoraju o svojim emotivnim i mentalnim problemima.

Prevaziđimo izazove zajedno.

Autor: Snežana Todosijević

Motiv

Ig profil: motiv_centar_za_licni_razvoj

 

OSTAVI ODGOVOR

Upišite svoj komentar!
Please enter your name here

Najnovije objave

Podeli članak:

spot_imgspot_img

Najnovije objave

Možda će ti se dopasti
Sličan sadržaj

Održana tribina „Moja životna odluka“ uz prikazivanje filma Branke Bešević Gajić

Održana tribina „Moja životna odluka“ uz prikazivanje filma Branke...

Knjige kao idealan poklon za praznike

Knjige kao idealan poklon za praznike. Ušli smo polako...

Pitanja i odgovori o online poslovanju

Pitanja i odgovori o online poslovanju. U ovom tekstu...

5 filmova u duhu praznika koji će vas opustiti

5 filmova u duhu praznika koji će vas opustiti....