Oduvek sam volela da se šalim. Odrasla sam tako, gledajući kako se ljudi oko mene šale. I jedan, i drugi deda šaljivdžije. Pa sve te njihove priče, šta su radili u mladosti i kako su druge zezali. Neko bi se danas, zbog tih šala, ozbiljno naljutio. A najviše su zafrkavali jedan drugog, ko Žika i Milan u filmu.
Ljudima danas fali smeha. Ozbiljnost se uvukla u naše živote. Sva ta jurnjava nas samo više otuđuje. Borba za egzistenciju i ko će da nagrabi više, a životi prazni, jer je sve manje radosti.
Sećate li se kad ste se poslednji put smejali do suza? Ono da te zaboli stomak, pa se smeješ tome kako se drugi smeju, pa to traje, pa se smiriš, pa iznova prasneš u smeh. Verujem da se sećate one reklame kad čovek uđe u autobus i krene sam da se smeje, pa se na kraju svi zajedno smeju. Koga je briga čemu se smeješ, ako će to navući osmehe i drugima.
Čitala sam o ljudima koji su bolovali od najtežih bolesti, u bolnici su imali terapiju smehom. Da, u jednoj prostoriji su mogli da izaberu razne komedije ili neke druge šaljive sadržaje i viceve, i nekim čudom su se oporavljali lakše. Jer radost i jeste pravo čudo, koje nam danas svima barem malo fali.
Uvek se nekako vratim na decu i to kako su oni najbolja „terapija“, jer su čista radost. I radost, a i veliki učitelji nama odraslima, što mislimo da smo prepametni, a pojma nemamo kako zapravo treba živeti.
Volela bih da ponovo zaživi radost među nama. Da brinemo manje, a smejemo se više. Da se igramo više, pa gde su nestale sve one silne društvene igre, igra li ih i sada neko satima? Ako već druženje pokušavaju da nam oduzmu, hajde da barem odbranimo (o)smeh.
Autor: Ana Milovanović
