Na ovaj dan si otišla. Bio je Veliki Petak, kažu tužan, a meni nikad tužniji. Ustala sam u pola 4, napolju su pevali slavuji, da me podsete koliko si ih volela…
Iako sam videla da se polako gasiš, nisam bila spremna. Deo mog srca se otkinuo, detinjstvo i bezbrižnost…
Tih dana sam bila uz tebe, hranila te, bila svedok neminovnog odlaska. Jedan dan si mi rekla: „Sine, hvala ti za sve.“ Htela sam da vrisnem, ali sam se samo spustila i poljubila te u čelo, kao nešto sveto. Jer bake jesu svete.
Umele smo da se sporečkamo, kažemo i što ne mislimo, ja buntovna, a ti htela po svome. Ali smo se volele, iznad svega.
Dok sam nemo stajala pored tvog groba, sleteo je beli leptir, da mi javi da si stigla. A sveštenik je rekao da oni koji umru na taj dan idu pravo u raj i da si bila velika žena, jer imaš tu čast.
Znala sam da će mi i taj Vaskrs biti tužan, kao i svaki drugi dan koji smo zajedno slavili. Ali, navikne se čovek. Laž je da izleči vreme, istina je da moraš da prihvatiš.
A ja sam u ovih godinu dana morala puno toga da prihvatim. Ni ne slutiš koliko si srećan dok god imaš pravo na izbor. Shvatiš onda kada više drugog izbora nemaš.
Nosim tvoje džempere, široki su mi, ali nije bitno, grejali su me cele zime.
Prođe godina, ali sećanje ne prolazi.
Autor: Ana Milovanović
