Čovek u starosti počinje da se priseća svog detinjstva, majke i topline doma. Kako oseća da se životni plamen gasi, počinje da svodi račune. Nekad čovek nema šta sebi da zameri, a nekad poslednji uzdah posveti pitanju :,,Da li je moglo biti drugačije?”
Ivo Andrić je naš poznati pisac, čije delo je ovenčano Nobelovom nagradom za književnost. To je bio jedan učeni čovek koji je svoj život proveo kao ambasador i pisac. Iako je bio daleko do svoje Bosne, ona mu je zauvek u srcu ostala. Njegove teme su uvek bile vezane za Bosnu i dualizam njenog stanovništva koje je živelo između dve vere, dve svetinje, i dva sveta koja su po mnogo čemu bila drugačija. Ono što im je bilo zajedničko jeste ljubav i tuga. Svi ljudi na svetu pate i vole na isti način, bez obzira koje su vere i nacionalnosti
Alideda je bio čovek koji je svoj život proveo u Carigradu, pripovedajući o svojoj veri i svom Redu. Pred sam kraj svog života rešio je da se vrati u Sarajevo. Mnogi njegovi prijatelji su ga ubeđivali da to ne čini, ali on je morao, jer je osećao da ga otadžiba zove da u njoj ispusti svoj poslednji dah.
Bio je jedan od učenijih i cenjenijih u svom Redu. Vrlo mlad je postao nastavnik i oduvek je kod ljudi izazivao osećaj mira i spokoja. Nikad nije okusio kafu, alkohol i žensku ljubav. Ono što je njega razlikovalo od drugih ljudi, on nije nikog osuđivao. Nikad nije davao savete, niti se petljao u tuđe živote. Živeo je tiho i mirno pripovedajući muslimansku veru.
Po povratku u Sarajevo, sastajao se jednom nedeljno u Sinananovoj tekiji sa svim viđenijim ljudima, koji su dolazili da ga slušaju. U njoj je jednog dana i umro.
Priča je ispričana u trećem licu, retrospektivno, nema razgranatu fabulu što pojačava lični osećaj čitaocima.
Poslednje svoje uzdahe je potrošio na molitvu, i sećanje na dve žene. Dok je još bio sasvim mali dečak seća se jedne utopljenice čije je nago telo video kad je voda izbacila blizu njegove bašte. I drugu žene koju je video dok je polugola trčala kroz tekiju, bežeći od dva muškarca.
Zanimljivo je što mu je prvo sećanje na ženu, baš vezano za mrtvu ženu, koju je već modru voda izbacila blizu njegove bašte. Zašto se on seća ove žene? Da li misli da je mogao da je spase? Zašto nije rekao majci?
Umro je mirno, sa rečima molitve na usnama, i za sve ljude oko sebe bio je poput sveca koji je popovedao samo o vrlinama i veri. Niko nije mogao ni da nasluti šta ga je godinama proganjalo.
Autor: Dragana Milutinović
