Dese se neke životne okolnosti koje te potpuno izmeste. Koliko god čovek bio svestan, kada izgubi nekog bliskog, prirodno je da bude i ljut i tužan. Nije uvek lako prihvatiti, osim kada je to jedina opcija koju imaš. Ne volim da čujem „moraš“, ali tad jednostavno moraš. Uvek se provlači ono pitanje: „I šta sad, kako dalje?“ Iako ne znamo uvek kako, idemo dalje, nekako. Usput učimo kako se može, kad se mora. Znate ono kad vam kažu: „Ja to ne bih mogao“, a onda shvate da mogu i da život neće prestati, ma koliko delovalo da u trenutku staje sve.
Život teče, srećom, sa smislom ili bez. Život ti nosi nove radosti, iako ih možda ne vidiš. Ili ne želiš, jer samo želiš da i za tebe stane. Ali neće. A nećeš ni ti, dok neprimetno ideš dan po dan i dok se ne navikneš na bol. Postaješ svestan da si izgubio deo sebe, ne osećaš celinu, ali si tu. Nazad ne može, a napred te doziva. Ne slažem se sa onim da vreme leči sve. Ipak mislim da se vremenom samo navikneš da živiš sa tom prazninom. Nađeš neki razlog za dalje i nastavljaš, niko te i ne pita hoćeš li.
Nekim čudom, tuga je veoma lekovita. Koliko god ne bila prijatna, tera te da progledaš nekim „drugim“ očima. Uz tebe je dok god ti treba, a svima nam ponekad treba. Mislite li da joj možete pobeći? Možda samo ne primećujete koliko ste frustrirani jer je uporno potiskujete. Pa mislite nije vam ništa, a osećate da vam je svašta. A u stvari tužni zbog ko zna čega, samo nemate pojma o tome.
Život nas natera da se promenimo, onda kada mu se predugo opiremo. Mislim i da nakon proživljenog bola više nikad ne budemo isti. Ni ne treba. Naučiš da ceniš svaki novi dan, naučiš da ceniš svaku novu priliku. Naučiš da ne gubiš ni vreme, ni živce na nebitnosti. I znate šta? Ne smeju se najlepše tužni, već oni koji su tugu pogledali u oči, prigrlili je i nastavili dalje, jer ih je i ona nešto naučila. Ali kada vas i tuga konačno napusti, osećate da ponovo dišete, da ste obnovljeni. Svesni ste da vam nije nadomestila gubitak, ali da je sada ipak malo lakše.
Autor: Ana Milovanović
