1.Ona prikazuje „sam život“
Kao modernista, pripadnica književnog pravca koji dominira prvim decenijama 20. veka, Virdžinija Vulf u svojim romanima glavnu reč daje junaku, a ne sveznajućem pripovedaču. Štaviše, ona maestralno ulazi u svest junaka i direktno je „iznosi“ pred čitaoca. Kao što kaže u čuvenom eseju „Moderna proza“, njen cilj je da u delima prikaže „sam život“, a život nije uređen niz slika vidljivih golim okom, već je to unutrašnji život, ljudska svest kao haotična skupina misli, koja se mora predstaviti čitaocu u svom neizmenjenom obliku. Ona to čini uz pomoć unutrašnjeg monologa kao svoje dominantne tehnike.
2.Njene junakinje zrače emotivnom snagom
Ženski likovi neretko zauzimaju centralno mesto u romanima Virdžinije Vulf, i to nije slučajno. Neke od heroina građene su prema modelu stvarnih žena koje su obeležile autorkin život. Takva je, recimo, gospođa Remzi u romanu Ka svetioniku, koja je odraz Virdžinijine majke. Uprkos prividnoj zasenjenosti drugim likovima, njene junakinje su snažne žene koje svojom ličnošću dominiraju. Gospođa Remzi je podređena svome mužu i ne može preinačiti njegovu odluku da se ne ide na izlet na svetionik, iako ta odluka strašno rastužuje njihovu decu. Ipak, majka Remzi je emotivni stub porodice, te ona gubi svoje jezgro, pa uveliko i smisao nakon smrti ove junakinje.
3.Njeni junaci žive i opstaju
I pored toga što se nekima od Virdžinijinih ključnih likova naglo okončava život (Septimusu u Gospođi Dalovej, Džejkobu u Džejkobovoj sobi, majci Remzi koja umire sredinom romana Ka svetioniku), svi oni nastavljaju da žive: u samom delu kroz sećanja, razgovor i postupke drugih junaka, i to gotovo upečatljivije nego kada su zaista bili prisutni; u ličnosti autorke koju često s razlogom poistovećujemo sa njenim likovima; najzad, u čitaocima kojima pružaju nezaboravno literarno iskustvo.
4.I od gradova pravi junake
Sopstvena ljubav prema gradskom okruženju navela je Virdžiniju Vulf ne samo da smesti svoje junake u gradski prostor, što najčešće čini, već i da gradovima posveti toliko pažnje da se oni mogu smatrati junacima. U ovoj ulozi, naravno, dominantan je London (pre svega u Gospođi Dalovej), centar Virdžinijinog sveta, ali ne treba zanemariti ni druge gradove bez kojih neki romani ne bi bili to što jesu, na primer: Kembridž, Pariz i Atinu u Džejkobovoj sobi, jedinstveni Carigrad u Orlandu. Nepokolebljiva i životodavna urbanost većine njenih romana ne ostavlja ravnodušnim ni najljuće protivnike gradskog života.
5.Njene rečenice se pamte
U svakom romanu Virdžinije Vulf naići ćemo na najmanje jednu rečenicu koja će nam se toliko dopasti da ćemo se na nju stalno vraćati, iznova je tumačiti i zauvek pamtiti. Često se citira prva rečenica Gospođe Dalovej: „Gospođa Dalovej je rekla da će sama kupiti cveće“. Premda naizgled beznačajna, ona ukazuje na samostalnost i odlučnost naslovne junakinje, ali i te kako najavljuje i njene sasvim suprotne osobine i postupke koji će doći do izražaja u romanu – podređenost društvenoj ulozi i večito samopreispitivanje.
6.Otkriva najveću tajnu ljudske duše
Usredsređena na unutrašnji život junaka, Virdžinija se ne libi da dotakne najdublje slojeve ljudske duše. Gradeći unutrašnji život naslovnog junaka Džejkobove sobe od nedorečenih komentara drugih likova, ona uviđa da je ljudska duša privlačna u svojoj mističnosti, donekle osvetljena i dostupna, ali u biti nesaznatljiva. I to je ne čini manje lepom i inspirativnom, naprotiv.
7.Dočarava višestranost ljudske ličnosti
Smatrajući da „ljudsko biće može da ima pet ili šest hiljada različitih ja“ i neprestano se boreći sa mnogostrukošću sopstvene ličnosti, Virdžinija Vulf u romanu Talasi stvara šestoro junaka koji se tumače i kao šest strana jedne ličnosti. Te strane se, poput talasa, prema ustaljenom ritmu udaljavaju od svog zajedničkog centra i vraćaju mu se.
8.Njeni lajtmotivi su neobični i mnogoznačni
Motivi koji se ponavljaju u svakom od romana Virdžinije Vulf zasigurno zauzimaju posebno mesto u svesti čitaoca. Oni se često nalaze i u samom naslovu datog dela, te su to na primer svetionik, soba, talasi. Uvek su doslovno prisutni u romanu, ali funkcionišu i kao metafore i simboli, pa su u tom pogledu otvoreni za tumačenja.
9.Ruši stereotipe
Pišući roman Orlando Virdžinija Vulf podriva tradiciju biografskog žanra, jer lik Orlanda živi kroz nekoliko vekova, a „biograf“ se često sa ironijom i nesigurnošću odnosi prema podacima koje o njemu navodi. Uz to, imajući u vidu da glavni lik naprasno menja pol, od muškarca postajući žena, ovo delo dozvoljava autorki i da ismeje društveno nametnute granice između muških i ženskih uloga i uvrežene stavove o ograničenosti ljudskog iskustva.
10.Pozajmljuje od drugih umetnosti i veliča ih
Virdžinija Vulf rado koristi elemente drugih umetnosti s lakoćom ih ugrađujući u teksturu svojih dela. Najizrazitija ovakva pozajmica jeste primena filmskih tehnika u Gospođi Dalovej (recimo tehnike flešbeka), zahvaljujući kojima kniževna naracija dobija na dramatičnosti nepoznatoj ranijim epohama. Pored toga, njeni likovi često su naklonjeni umetnosti, pa je verovatno najpoznatija umetnica među junacima ove autorke slikarka Lili Briskou iz romana Ka svetioniku. Njen portret majke Remzi razvija se paralelno sa romanom, a dovršetak Liline slike podudara se sa ostvarenjem davnog sna dece Remzijevih (a nekada i njihove majke) – iskrcavanjem na ostrvo sa svetionikom.
Autor: Jelena Pršić, doktor filoloških nauka
