Posle završenog fakulteta Milena je dugo tražila posao profesora književnosti, ali nije mogla da dobije to radno mesto. Još dok je studirala prodavala je knjige, noseći ih u ogromnoj torbi po gradu. Ona je bila nežna a torba preteška, ali bila je uporna da zaradi koji dinar i tako olakša svoje školovanje njenim roditeljima.
Prvi posao bio je u knjižari. Uživala je dok je slagala knjige i uvek je bila tu kad je kupcu potrebna preporuka. Obožavala je knjige. Još kao devojčica, stalno je nešto čitala i pisala. Tako i kao odrasla devojka, slobodno vreme provodila je čitajući i pišući pesme, priče. Želja joj je bila da napiše roman. Često je pre nego što zaspi, sebe zamišljala kao slavnog pisca. Sa takvim mislima i osmehom na licu, zaspala bi bezbrižnim snom.
*
Kada je napokon napisala roman, trebalo je naći izdavača koji će to da izda. Pokušala je u par izdavačkih kuća, ali bila je odbijena.
Bila je tužna zbog toga, ali nadala se da će naići na nekog ko će prihvatiti njen rukopis.
*
Profesor u penziji, redovno je pratio njene tekstove na internetu i jednog dana joj je poslao poruku. Ona mu se požalila da niko ne prihvata njen roman, a on je predložio da mu pošalje rukopis da on pročita. Bio je oduševljen onim što je napisala. Obećao je da će se on potruditi da joj nađe izdavača. I tako je i bilo. Ubrzo joj se javio njegov prijatelj, koji je radio u nekoj maloj izdavačkoj kući. Za kratko vreme njena knjiga izašla je iz štampe. Njenoj sreći nije bilo kraja. Ponosno je predstavljala svoju knjigu na prvoj promociji u svom gradu.
Ubrzo je dobila poziv i za posao profesora u njihovoj gimnaziji. Presrećna, prihvatila je posao ali i nastavila sa pisanjem.
Autor: Sanja Trninić
divna prica sa srecnim krajem.
Hvala 🙂