O PROLAZNOSTI

Leto beše. S prokopanog polazišta, pod sjajem armijskog reflektora, iščekivali smo put za duševnu banju. U ofucanom, kožnom kuferu mnoštvo laganih šulja i cvetnih bermuda. Vazduh je bio vlažan, disalo se teško, a veliki nos činio je vodičicu neobično slatkom. Duga svetla u noći i glomazna nalepnica nekog Tours-a preko čitavog vozila. I dok je trajala uobičajena rasprava ko će do prozora, asfalt je već počeo da usisava. Pošli smo…

Jezdimo već frtalj dana. Redaju se znakovi i table. Znaš onaj osećaj kad ti kroz okno prozuje bregovite šume, usamljene kuće i mrežom vezano stenje? Kad prešišaš žućkasto mračne tunele i vrelinom spaljene ceste? Tad stigneš u tampon zonu, indigo čeljusti neba pod rojem zvezda. Ukočen udahneš svež vazduh ničijeg mesta, gde niko ne živi sem pumpadžija i kelnera. Gde se putnici prolaznici zadrže tek na ekspresnoj kafi i Pringles čipsu, koje su trampili za kovanu devizu. I dok s duvanim jastukom oko guše čekaš šoferov znak za dalje, mozgaš o životnoj relativnosti. O toj mrvi večnosti koja traje kol’ko i drum do slane vode.

Slična nedokučivost glavom se vrzma i kad se na fešti izviniš raji jer moraš do toaleta. Osamljen u kabini jasnije čuješ misli jer je hrapavi vokal postao prigušen, a i bas odzvanja samo pozadinski. Slušaš tu graju mladosti vani, a već sutra bićeš s kravatom i brzo iscureće dani. Već sutra će biti manje razloga da se slavi. Pereš ruke mlazom što jedva kaplje, umivaš lice. Mrzi te da čekaš sušilicu za ruke, brišeš ih o levisice. Vonj užegle tekućine, tera te da pogledaš patos. Vidiš ispišane bordo pločice i kvrgave prste što se luftiraju iz borosana. Podigneš pogled kad ono baba-sera iska pošteno zarađen sitniš. Odigraš pismo-glava uz zveku astala, manastir joj pao za džeparac. Olakšan se vraćaš pesmi i shvatiš – život vredi petoparac.

 

Autor: Aleksa Ćelap