KOLUMNA: “VOLETI SEBE – TO JE PUT KA SREĆI”

U moru obaveza, žurbi, problema itd. uspeli smo da zaboravimo na najvažniju stvar – SEBE! Neprestano vodimo brigu o tome da li ćemo stići nešto da završimo, da li će drugi biti zadovoljni nama i našim dostignućima, šta će misliti, reći, osećati… Mislimo o svemu i svima osim o svojim potrebama. A to je, zaista, tužno.

Kada završavamo neki projekat na poslu, fakultetu, u školi – jedina briga nam je šta će nadređeni reći o tome, hoće li nas pohvaliti i kakvi će mu biti utisci. Retko koga ćete čuti da radi isključivo prema svom osećaju, sa ljubavlju i predanošću, bez razmišljanja o tome šta bi, eventualno, neko drugi mogao misliti o njegovom radu. A jedino kada radite na taj način – uspeh je zagarantovan!

Međutim, mi smo postali robovi tuđeg mišljenja, predrasuda i drugih stega koje ne dozvoljavaju našoj kreativnosti i slobodi da se ispolje i naprave magiju. I ne samo da smo postali robovi tuđih mišljenja, nego se uporno trudimo da sve što uradimo, kažemo i dajemo – bude korismo drugima, a sebe stavljamo u drugi plan. Zbog čega sebe stavljamo u drugi plan? Ko je to i kad smislio da je sramota ili da je zabranjeno voleti sebe? Jer… prvo moramo voleti i poštovati sebe, kako bismo mogli da volimo i poštujemo druge.

Masa ljudi će reći „ma bitno je da su mi deca srećna i zadovoljna, za mene nema veze“; „bitna mi je samo njegova/njena sreća jer ja njega/nju volim“; „radim to i to da bi mi roditelji bili ponosni i mene to čini srećnom/srećnim“… Da, sve to jesu bitne stvari i svakako da je svima nama bitno da su ljudi koje volimo srećni, zadovoljni i ponosni, to se ne dovodi u pitanje! Ali (ipak postoji ALI!) šta se dešava sa nama ako sve što radimo u životu podredimo drugima, pa makar to bili i naši najmiliji? Da li smo, u čitavoj toj priči, mi ipak srećni u potpunosti?

To što naši postupci drugima čine dobro i ispunjavaju im živote, to je divno, ali ukoliko se mi sami na kraju priče osećamo prazno i neispunjeno – ipak nešto nedostaje. A to što nedostaje u pravo je ljubav prema sebi i svojim snovima, željama i nadama. Najbolje ćemo usrećiti i druge i sebe ukoliko se budemo vodili onime što nam srce kaže, onime što osećamo duboko u sebi. A duboko u sebi niko od nas nije stvoren da ispunjava tuđe želje.

Kada bismo se samo malo temeljnije zagledali u svoju suštinu, shvatili bismo da gotovo stalno radimo nešto što je u suprotnosti sa našim osećanjima. Jer, ako osećamo da bismo bili srećniji na nekom drugom mestu, a ostajemo tu gde jesmo jer to čini srećnim ljude oko nas – ipak nismo zadovoljni. Takođe, ako volimo jednu osobu, a život provodimo sa drugom – nikako ne možemo biti srećni, ma koliko se trudili da svet ubedimo u svoju sreću.

Poenta i nije u tome da drugi misle kako je nama sjajno, kako uživamo i sl., poenta je u tome da se mi sami osećamo sjajno, da mi sami živimo svoju bajku, pa makar drugi nikada i ne shvatili to.

Voleti sebe nije samoživost, niti bilo kakva loša osobina, voleti sebe je glavna lestvica na putu ka ostvarenju svojih želja i širenja ljubavi i zadovoljstva.

Jedini način da budemo srećni, ali i da ljude oko sebe učinimo srećnim jeste da volimo i poštujemo sebe, da predano radimo na sebi, borimo se za ono što je naše i ne dozvolimo nikada tuđem mišljenju da nas pokoleba.

Zato volite sebe i širite ljubav gde god da se pojavite i videćete koliko lepih stvari i promena će početi da se dešava.

Autor: Bojana Krkeljić