KOLUMNA: “ŠMINKOM NE MOŽETE DA PRIKRIJETE UNUTRAŠNJU „RUŽNOĆU“

Setih se danas, iz nekog nepoznatog razloga, jednog razgovora od pre par godina. U prostoriji se nalazilo nas tri: moja sestra, njena kuma i ja. Sedele smo, pile kafu i neobavezno ćaskale kada mi je sestrina kuma, sva ozbiljna, saopštila da MORA nešto da me pita. Potvrdno joj klimnuh glavom, pitajući se odakle odjednom sva ova ozbiljnost…

„Zašto se ti nikad ne šminkaš?“ – glasilo je pitanje.

„Kako se ne šminkam? Šminkam se, samo me možda, ti nisi videla u takvom izdanju“ – odgovorih uz osmeh misleći o tome kako mi niko do sada nije postavio takvo pitanje.

„Pa da, ali videle smo se toliko puta, a ti si uvek bila bez šminke. Nemoj pogrešno da me shvatiš, meni si ti jako lepa, ali ja ni do prodavnice bez šminke ne idem. PRE BIH UMRLA!“

Samo sam ljubazno konstatovala da smo, očigledno, (i hvala Bogu) drugačije i prešla na drugu temu kako ne bih širila raspravu dalje. Nešto kasnije sestra mi je objasnila da ona apsolutno nikome ne dozvoljava da je vidi bez šminke, te da je ni ona nije videla u „prirodnom izdanju“ još od osnovne škole.

Jeste se sve ovo dešavalo pre par godina, ali čak ni posle toliko vremena ne mogu da se otmem razmišljanju o tome zašto neke žene toliko ne vole sebe? Zamislite samo koliko treba mrzeti sebe da biste svoje lice svakodnevno prekrivali tonom šminke jer ga jedino tako možete podneti!

I zaista, ovih par rečenica koje smo nas dve razmenile reklo je mnogo o položaju i razmišljanju žena danas. Da, nažalost, ovo nije jedinstven slučaj da sam čula i videla da neka devojka toliko pati zbog svog izgleda i da joj je 24h dnevno akcenat isključivo na sopstvenim manama.

Eto, ona vidi kako su druge žene lepe, ali svoju lepotu ne vidi. I ne samo da je ne vidi, ona je potpuno ignoriše, dodatno ruži i pokušava da bude neko ko nije. A te osobe sa fokusom na svojim manama ne prestju da ih traže i pronalaze – nikad!

Nakon što na lice nabace čitave slojeve šminke i dovedu sebe do neprepoznatljivosti, onda im obično smeta što im kosa nije malo duža/kraća, pravija/kovrdžavija, plava/crna itd. Onda na svakih mesec dana menjaju boju i izgled frizure dok ne ustanove da su (makar trenutno) zadovoljne. Kada je i sa kosom „završeno“, onda su tu premale/prevelike grudi, veliki stomak, krive/tanke/debele noge, kriv nos, nedovoljno beli zubi… I tako beskonačno, do najmanjih detalja.

Nikada te žene da postanu zadovoljne sobom, nikada dovoljno da počnu da se cene, uvek im nešto fali, makar sve bilo savršeno – barem bi trepavice mogle biti gušće, nokti veći ili usta punija. Uvek neka mana mora da se nađe jer nije normalno biti zadovoljan.

Na televiziji i u novinama su sve žene zgodne i lepe i treba težiti ka tome da se postigne „holivudski“ izgled prema standardima koje je postavio ne zna se ko i ne zna se kad, ali to je „idealno“.

A zbog koga, tačno, treba biti tako savršen? Zbog koga mnoge žene provode sate ispred ogledala trudeći se da prikriju svaki nedostatak na licu i birajući garderobu koja mora da sakrije sve što ne valja? Verovatno ni same nemaju odgovor…

Jedina istina je da se uvek treba sređivati zbog sebe, ne kako biste sakrili svoje mane, već kako biste istakli vrline zanemarujući sve drugo. Jer, kada volite sebe, nećete primetiti ni taj kilogram viška/manjka koji imate, asimetrične zube i retke trepavice. Biće vam bitno isključivo to kako se u svojoj koži osećate i kakvim duhom zračite – sve ostalo je samo fasada, trenutna i prolazna. Lep čovek je onaj ko je lep iznutra i takav će lepotom zračiti kuda god da se kreće, a ukoliko ste ružni iznutra – tu ne pomaže nikakva šminka.

Autor: Bojana Krkeljić